Novosadopolis

Nekada sam smatrala da je ljubav stvarno samo reč. Da čovek voli sebe, svoje bližnje, svoje ljubimce, svog partnera u onim granicama koje se smatraju normalnim i ne prelaze usađene okvire. Takođe sam mislila da samo mala deca vole čisto i nevino, ali sam onda shvatila da sam poslednjih desetak godina u velikoj zabludi.

Šta se desilo?

Sasvim slučajno sam upoznala osobu koja mi je otvorila oči. Ta osoba naučila me je da ljubav nije samo reč, da voleti poput deteta može svako i da je to nešto najlepše što može da se dogodi odrasloj osobi. Kako ne bismo skrenuli u patetiku, promenićemo tok misli. Ljubav nije prevaziđen pojam. Posmatrano iz perspektive deteta, voleti znači davati, kako starimo ta perspektiva se menja i mi zaboravljamo koliko je taj osećaj lep. Koliko je divno davati, a ne očekivati ništa zauzvrat. Čini mi se da su to ljudi mahom zaboravili, zaboravili su da od drugih osoba ne treba očekivati ništa. Zaboravili su da je davanje ono što nas čini srećnima.

Kako rešiti ovaj problem?

Vrlo lako. Veoma je bitno premotati svest u ne tako daleku prošlosti i prisetiti se koliko smo voleli drugare i simpatije iz vrtića i koliko nam je značilo kada nas ta simpatija povuče za kosu, to nam je bio znak da se i mi njemu ili njoj sviđamo.

Zaključak

Naučimo da dajemo ljubav, ne očekujući ništa za uzvrat. Volimo bez granica. Volimo bez očekivanja. Volimo bez obaveza. Sve će nam biti lakše. Svet će biti bolje mesto za život. Sunce će biti na našem nebu svakog dana, a kiša će nam biti prijatna. Ne zamerajmo partneru nervozu, učestvujmo sa njim i u ružnim i u lepim danima. Prošetajmo zajedno kroz park umesto što ćemo se svađati u kući. Volimo ljude oko nas, čak i onda kada nam se učini da oni ne vole nas.