Novosadopolis

Uhvatim tako sebe često da pomislim šta bi bilo da se nismo upoznali. Kako bi ovaj svet izgledao, kako bi funkcionisao, kako bi volela... Bude mi tada jako čudno sve to. Kako iz bezazlene situacije uspe da se izrodi to nešto što nas drži budnim, što nam ne da mira kad nismo zajedno, što nas nauči da tolerišemo i budemo bolji. Razmišljam i o običnom danu, kako bi on izgledao kada bismo znali da taj neko, samo naš, ne misli na nas. I baš tada, u tom momentu, tom trenutku srce krene da dobuje. Udara tako jako, kao da će iskočiti iz grudi ako samo ne zatvorimo oči i kažemo sebi da je sve u redu i da taj neko, samo naš, postoji i da njegovo srce dobuje u ritmu mog. Takođe, shvatite da taj ritam koji osetite u svom telu, koji počne da obuzima ceo vaš organizam, nije ništa drugo do ljubavi. Ljubavi koja nas pokreće. Ljubav zbog koje smo veseli čak i kada ne postoji poseban razlog za to. Taj ritam vas nauči da betrezervno volite tog nekog, samo vašeg i da sa njim gradite. Gradite ono što je samo vaše i što vam danas sutra niko ne može porušiti. Gradite vaš odnos, daleko od očiju drugih. Čak i kada srce krene da dobuje neko težu melodiju, kada osetite da nešto nije kako treba, vi se setite koliko vam taj neko, neko samo vaš, važan. Važan u ovom kratkom životu, pa verovatno i u onom sledećem, ako takav postoji. Setite se koliko je muzika vašeg srca lepša kada svira u dvoje. Koliko je osećaj pripadnosti zapravo prelep. I setite se koliko vam znači da taj neko, neko samo vaš samo i pomisli tokom običnog dana makar jednom na vas i to vam stavi do znanja. Onda, jednog dana, kada se muzika vašeg srca toliko uskladi, vi postanete jedno. Počnete slično da razmišljate, a reči postaju suvišne, dovoljni su samo pogledi. Pogledi, oni najlepši, kada se probudite zajedno i prvo što ugledate budu te oči i kada zaspite zajedno i pre nego što utonete u svet snova, ugledate te oči. Kako ne bi otišla previše u patetiku, ovde stavljam tačku. Završavam ovu pesmu, dok srce lupa u ritmu tam tama.

Neke stvari jednostavno ne mogu više da podnesem. Reč je zapravo o bolesti za koju smatram da je uzela sve više maha u našem društvu i preti da nas sve na neki način uništi. Reč je o ljubomori, kao bolesti koja pogađa svakog, žrtve koja ona odnosi su sve brojnije i brojnije. Naime, svedoci smo da u vremenu u kome živimo, sve je više malih ljudi koji su se razboleli od ove bolesti i ne mogu je nikako prikriti i sakriti, ona isijava iz svih njihovih pora.

Kada govorim o ljubomori, ne mislim samo na onu u vezama, koja nije dokaz ljubavi, nego nesigurnosti, nego o onoj koja je tu u svakodnevnom životu, ljudska ljubomora.  Već je postalo neverovatno koliko su ljudi postali ljubomorni jedni na druge. Razlozi za njihovu ljubomoru su brojni. Od onih banalnih do onih veoma ozbiljnih. Ljubomorni su na vas zato što ste mlađi, ljubomorni su što imate više novca, ljubomorni su što imate posao, ljubomorni su zato što ste organizovali život, ljubomorni su što nemate kredit, ljubomorni su što vas ljudi cene, ljubomorni su što se ne plašite sutrašnjeg dana, ljubomorni su što imate više slobodnog vremena... Ovako mogu da nabrajam u nedogled.

Šta se tod dogodilo sa ljudima?

Odgovor je vrlo kompleksan i zavisi od čoveka do čoveka. Smatram da je problem što su ljudi tokom svog života postali veoma nesrećni. Propustili su neke svoje šanse i sada im je teško da gledaju kako neko ide dalje od njih. To je stvarno tužno. Zaboravili su da se raduju tuđoj sreći! I sve je postalo jedno veliko takmičenje, svi su postali borci, bore se protiv drugih ljudi umesto da se takmiče i bore sa samim sobom.

Zaključak – lek protiv ljubomore

Ako i u jednom trenutku osetite ljubomoru i zavist prema kolegu, drugu, prijatelju, komšiji, partneru, rođaku, molim vas da se smirite. Pogledate malo svoj život, razmislite, nađite neki razlog da budete srećni. Prisetite se svih stvari u kojima ste dobri. Uživajte u svom životu i ne gledajte u tuđe dvorište! Postavljajte sebi dnevne zadatke, a kada ih ispunite budite srećni zbog toga. Ako ništa drugo mirnijeće te spavati.

Htela sam da ništa ne kažem, da ostanem nema po pitanju  subotnjeg i nedeljnog televizijskog programa, a onda sam se zapitala zašto bih ćutala kad već imam mišljenje za koje smatram da je veoma ispravno. Naime, ovaj vikend sam rešila da nigde ne izlazim i provedem mirno veče kod kuće gledajući televiziju. Pošto je izbor televizijskog programa veoma mali, rešila sam da odgledam taj festival koji se kao zove Beosong, u organizaciji skandaloznog Javnog servisa.

Problem je nastao već u subotu...

Kada je počelo to nazovi takmičenje kod treće pesme sam odustala, jer me je stvarno bilo sramota i da gledam i da slušam. Neki anonimni pevači pevali su neke pretužne pesme koje apsolutno nemaju smisla, a mi smo trebali da odaberemo nekog od njih da nas predstavlja u Evropi, stvarno strašno. Nisam izdržala i isključila sam televizor jer je transfer stida bio preveliki.

Dan drugi...

Drugog dana je kao bilo bolje, ipak je to finale. Čelnici Javnog servisa su prvo odlučili da pevanje pet pesama traje dva sata, predugo za moj ukus. Svetla tačka večeri bio je revijalni deo, koji je po mom mišljenju potpuno zasenio takmičarski. Pesma koja je pobedila je bila najbolja u konkurenciji pesama koje me asociraju na Horor u ulici brestova. Sramota!

Problem je mnogo dublji...

Nije reč samo o ovom vikendu, Javni servis nas konstantno bombarduje emisijama, serijama i filmovima koji su možda dobri, ali nisu za Javni servis. Reklame traju i po dvadeset minuta. Da je u pitanju neka komercijalna televizija ne bih imala problem sa ovim programom jer i u medijskom svetu važi pravilo plati, pa klati. Ali, ovde je reč o programo koji bi trebao da bude javno glasilo svih građana.

Zaključak

Ako već očekuju od nas da plaćamo pretplatu koja uopšte nije simbolička, već veoma skupa, Javni servis bi pod hitno morao da promeni način svog poslovanja. Račun za kablovsku televiziju koja broji oko sto različitih programa, je samo dva puta veći od onog što plaćamo javnom servisu. To je nepravda. A Javni servis osim što uzima pare od građana Srbije, uzima pare i od reklama. Apelujem da se taj program ukine ili bude potpuno besplatan, jer je on sve samo ne javni servis.

U poslednje vreme jedna stvar mi nikako ne da mira i veoma me brine. Reč je zapravo o našoj omladini i njihovom vaspitanju. Zbog prirode posla kojim se bavim dosta obilazim srednje škole i razgovaram sa decom koja su prvi i drugi razred i primećujem da je njihov pogled na svet veoma drugačiji od naših, a da je njihov rečnik mnogo siromašniji nego što je bio naš u njihovim godinama, čast izuzecima. Znam da nam je svima jasno da mladi informacione tehnologije ne koriste na pravi način, ali mislim da je problem mnogo dublji od toga što naša omladina sve svoje slobodno vreme provodi na internetu.

Šta je zapravo problem?

Pre svega mladi više, čast izuzecima, uopšte ne čitaju. Čitaju oni, ali to su neke knjige koje ne bih preporučila ni starijima, a kamoli deci u pubertetu. Ista je stvar sa osnovcima, oni tek uopšte više ne čitaju. Danas su moderne knjige o vampirima, knjige o ljubavi između tinejdžera preko facebooka i tako dalje. Nemam ništa protiv moderne i savremene književnosti, ali je činjenica da se u našoj zemlji, tačnije naše izdavačke kuće prevode razne knjige koje nisu primerene tom dobu. U svakom slučaju ja se sećam da je nama Tom Sojer, Haklberi Fin, Družina Pere Kvržice, Hajduci bili obavezna literatura, o Žil Vernu neću ni da govorim. I čini mi se da kada odrastate uz takve knjige više verujete u pozitivne stavove i negujete zdrave stilove života, a ne kada čitate o vampirima i kojekakvim čudovištima. Takođe, u prodavnicama knjiga uopšte se više ne pazi koje knjige ko kupuje. Tako na primer moja mlađa sestra čita Pedeset nijansi i onda želi da joj se objasni pojam analnog dilda. Stvarno svašta.

Zaključak

Vratite deci njihove knjige, promovišite bajke, trudite se da mladi što duže ostanu mladi i pre svega deca i svet će sigurno biti lepše mesto za život, a oni će biti manje agresivni i zahvalniji! 

Otkako sam bila mala u mojoj kući su se novine kupovale svakodnevno. Nikada se nije desilo, a da se ujutru ne kupe bar tri, četiri različite novine. Vremenom su počele da se kupuju samo jedne. Valjda sam od tada stekla naviku da svakog jutra prelistam dnevnu štampu i informišem se o stanju u svetu i kod nas. Što sam više čitala novine sve su više postajale razonoda, a ne informativno štivo. Danas to više čak nije ni razonoda.

Šta se dogodilo?

Ono što je nekada bilo žuta štampa, danas je postalo servis javnog informisanja. Čak i kultne novine, koje su važile za ozbiljne postale su mesto gde se odvija medijski rat između takozvanih zvezda. To uopšte nije zanimljivo. Takođe, afere o kojima se piše samo su način da se javnosti skrene pažnja sa realnih problema u kojima se naša zemlja nalazi. Sve se to desilo jer novine nisu više slobodne, sve je više publikacija koje su u vlasništvu političkih stranaka, a cenzura je postala dobar dan srpskog novinarstva. Sve one bitke koje su se bile devedesetih za slobodu štampe, fakat su bile uzaludne. Situacija u medijima se nije ni malo promenila, a u određenim medijima su čak ostali i isti ljudi da rade. Sve je to jedna velika šarena laža koja nam se servira iz dana u dan. A ljudi gladni svega, gutaju šta god im se da. Da čovek uhvati jeza. Važno je obratiti pažnju i na emisije i novine koje se nazivaju nezavisnim, i one su nečije vlasništvo, uglavnom marketinških mogula, ja njih upoređujem sa vukovima u jagnjećoj koži. Kada bolje sagledam sve, stvarno ima svega.

Zaključak

Sve u svemu štampana izdanja su jedna velika igranka bez prestanka. Ima svega, nema čega nema. Samo treba da se naučimo da sve što pišu novine uzimamo sa razervom. Da ne verujemo u sve što tamo piše. Da pazimo i kad nedeljom čitamo horoskop, jer se neretko dešava da i tih par redova ponavljaju od prošle nedelje.  

Primećujem u poslednje vreme da sve manje i manje razumem ljude. Neko mi nešto priča, zbog stanja zemlje u kojoj živimo najčešće o problemima, a ja ga tako ama baš ništa ne razumem. Trudim se, nije da se ne trudim, ali majke mi ne ide. Pokušavam da shvatim šta je problem, da razumem te stavove, ali nikako mi se ne da. Imam osećaj kao da svi nešto pričaju, a niko ništa ne kaže.

Zbog čega je to tako?

Mislim da smo se svi malo izgubili u ovom opštem ludilu koje je nastupilo. Najteže mi je od svega da shvatim ljude koji se žale. U redu, razumem da teško živimo, da svi mahom imaju neke svoje probleme, ali nekako imam osećaj da nije baš nama najteže. Pre nego što krenete sa žaljenjem osvrnite se oko sebe. Ima toliko ljudi u ovom svetu koji žive gore od vas. Ne mislim samo na decu koja žive u Africi i nemaju šta da jedu, nego i na ljude koji su pametni i kvalitetni, a ništa ne mogu da urade, jer nemaju uslove. Zato i nikako ne mogu da shvatim ljude oko mene koji kukaju kako im je teško. Zdravi su, imaju porodice, poslove sa redovnom platom, pa šta im onda više fali? Stvarno ne mogu da razumem.

Ništa bolje ne razumem ni ljude koji se pojavljuju na televiziji, što političare, što ove naše originalne zvezde. Svi nešto pričaju, izgovaraju neke reči koje ni sami ne znaju šta znače, zvezde idu na partije da mingluju, a političari su u procesu integracija ovakvih ili onakvih, a svi su u deficitima raznim. Ne znam, meni je sve to veoma strano.

Kako i da se razumemo, kad niko više nikog ne sluša. Vi pričate jedno, a vaš sagovornik odgovara nešto potpuno drugo. Zaključak

Ako uskoro ne počnemo više da se slušamo, da razmišljamo pre nego što nešto izgovorimo, da imamo više razumevanja jedni za druge i da se manemo upotrebe stranih reči u srpskom jeziku, moraćemo uskoro svi da pređemo na upotrebu nemuštog jezika.

Vrlo često čujete izreku da se osveta servira hladna. Kad god bih je ja čula, moram priznati nije mi bila najjasnija. Mislim znam da to znači da ćemo se osvetiti ljudima kad oni zaborave i kad to najmanje očekuju, ali mi nije bilo jasno zašto bismo uopšte to radili. Takođe, sam primetila određenu dozu naslađivanja u glasu ljudi koje sam čula da to govore i moram vam priznati da mi se to nije baš svidelo.

Zbog čega?

Stvarno smatram da ljudi koji drugima čine loše, samo lošem se mogu nadati i ovo nije samo fraza. Sve nam se vraća. I sad kada sam svesna toga, zašto bih svoju energiju i vreme trošila na osvetu, koja zapravo podrazumeva nešto ružno. Ni zbog čega. Previše je lepih stvari oko nas da bismo se opterećivali tom ružnom osvetom. Kao prvo, da biste se nekom osvetili, znači da morate da smislite način i onda krenete u napad ili zaigrate tu igru, zamislite samo koliko bi vam to vremena oduzelo. Takođe, to bi značilo da ćete i vi nekom nešto uraditi loše, pa će vam se to kad tad vratiti. Sa tim već ne bih mogla da živim, takva sam, plašim se karme. Plašim se da razmišljajući o negativnim stvarima, postajem i sama negativna, a negativne osobe, znamo svi ne prolaze dobro. Ne samo da ne prolaze dobro, poput onih iz crtanih filmova, već ih niko i ne voli i ne želi ih u svom okruženju.

Zaključak

Manite se trošenja vremena na negativne stvari, osmehnite se, uživajte i volite. Ne servirajte osvetu ni hladnu ni toplu, ona nije za jelo i nikako ne ostavlja lep ukus u ustima. Posle ćete morati mnogoooo da perete zube kako biste sprali taj gorak ukus.

Svi stalno pričaju o nekim problemima, nestabilnim političkim situacijama, problemima zbog globalnog zagreavanja, a šta dobijamo od priče i nerviranja? Vrlo jednostavno rečeno ništa, apsolutno ništa! Stalno pričajući o ovakvim stvarima mi svi samo gubimo vreme.

Problemi su tu, pa su tu.

Mi ne možemo da pobegnemo od problema, ali možemo da utičemo na to da nas oni toliko ne zamaraju. I da u svakom slobodnom trenutku umesto što na taj način gubimo ovo dragoceno vreme treba da se zabavimo što bolje umemo. A kako ćemo se zabaviti to zavisi od čoveka do čoveka. Sada ću napisati mojih par predloga, kako kada vas muka uhvati možete da se oraspoložite i pametnije utrošite vreme.

1.     Stavite ruke na ledja i zviždite kao da ste malo ludi.

2.     Stanite na prozor i pevajte iz sve glasa.

3.     Stanite ispred ogledala i dobro se ispričajte sami sa sobom, usput sebi udelite po koji osmeh.

4.     Pozovite prijatelja i kažite mu da ga volite.

5.     Idite u kafanu i igrajte bez ijedne popijene kapi alkohola, pa čak iako niko drugi to ne radi.

6.     Izadjite napolje i pomazite i nahranite neko kuče ili mače na ulici.

Možda će neko misliti da ste malo ludi, ali bićete srećniji i opušteniji sigurno kad sve ovo odradite.

Zaključak

Skrenite misli sa ružnih stvari, mislite na nešto lepo. Radite u slobodnom vremenu sve ono što vas čini zadovoljnim, čak iako su neke stvari od njih malo lucidne. Budite otvoreni pram svim ljudima, poštujte i slavite različitost. Aj uzdravlje!

Svi mi ponekad slagucnemo. Ne govorimo stalno istinu zbog više razloga. Nekada da ne bismo nekog povredili, nekad da ni što pre došli do nekog cilja, nekada da bi nam život bio bar malo lakši. Nisam od onih koji stalno tvrde da nikada ne lažu, lažem i ja, ne često, ali slažem ponekad. Obično mamu. I obično oko nekih stvari oko kojih uopšte nemam potrebu da lažem. Na primer čujemo se i ona me pita da li sam sredila stan, obično odgovaram potvrdno, iako moj jadni stan nije video usisivač dve nedelje, a stvari su mi uredno razbacane po celoj kući. U mojoj svesti to je ono što nazivamo belom laži.

Postavlja se pitanje kada više nije uredu lagati.

Realno gledano, nije lepo lagati, kada prelazimo granice morala ili etičnosti. Međutim, pošto je ovo veoma široko filozofsko pitanje, o njemu se može danima raspravljati. Smatram da se jednostavno ne treba lagati ili izbegavati govorenje istine, samo u situacijama, kada ćemo na taj način povrediti nekoga ili kada ćemo našim laganjem doprineti da se nešto loše dogodi.

Bilo bi jednostavnije živeti u svetu u kome ne postoje laži.

Po mom skromnom mišljenju takav svet je nemoguće stvoriti. Ljudi su se toliko navikli da lažu jedni druge, da više ne znaju šta znači živeti istinit život. To je zapravo veoma tužno. Koliko samo lažnih osmeha vidite na ulici, u radnji, među prijateljima, kolegama, profesorima? Bezbroj. Koliko samo lažnih ljudi imate u svom okruženju? Takođe bezbroj.

Zaključak

Trudite se da kad se ujutru probudite, počnite od sebe. Stanite ispred ogledala i počnite pre svega da iskreno i realno sagledate sebe. Ako prestanete da lažete sebe, prestaćete da lažete i svoju okolinu, a kada to uspete, život će biti jednostavniji jer činjenica je da će nas istina osloboditi. Živela istina!

Pamtim još kad sam bila mala da je nekako uvek najvažnije bilo biti fin. Učili su nas da se svim komšijamo uvek javljamo, da se prodavačici zahvaljujemo, da otpozdravimo na ulici kada nas neko pozdravi. Kako je vreme prolazilo, počela sam da primećujem da i kada nekom kažem ''dobar dan'',  retko kad dobijem odgovor. U prvo vreme nisam shvatala zašto je to tako, zašto su ljudi mnogo namršteniji danas, nego u ono najgore vreme devedesetih. Ranije smo bili mnogo solidarniji, bili smo u istim problemima, danas jedni imaju probleme, a drugi apsolutno nemaju nikakve probleme. I jednostavno ljudi više ne prepoznaju muku jednih drugih. Baš zbog toga prestali smo da budemo fini jedni prema drugima. Od ljudi kojima je socijalno teško bežimo, kao da imaju kugu i kao da su ne daj Bože zarazni, pa da nam nekim slučajem ne prenesu bolest. Finoća je postala maska.

Na šta se tu konkretno misli?

Ljudi su postali fini prema potrebi. Kada im nešto treba fini su kao da su iz Finske, a kad im ne treba nigde ih nema. Sličan je primer i sa ljudima koji se pojavljuju na televiziji, svi su veoma fini, a čim izađu na ulicu finoću ostave kod kuće. Kao i jedna od mnogih situacija i promena koje mi se dešavaju tokom života, ni ove promene mi nisu skroz jasne.

Nije teško ne biti fin

Lako je biti bezobrazan, nezahvalan i maltretirati svojim ponašanjem ljudi oko sebe. Uvek je lakše reći ''marš'', nego ''molim'' ili ''izvoli''. Zbog loših pozicija u životu, ljudi su postali vrlo zatvoreni. Selektivna amnezija, zaboravili su da kažu ''Dobar dan''.

Zaključak

Reči nisu skupe, da budemo dobri i fini jedni prema drugima nas ništa ne košta, a ljudima mnogo znači. Kada samo jednim običnim pozdravom zaželite nekom komšiji dobar dan ili ukućanima poželite laku noć, njima će noć biti lakša sigurno, a dan još bolji.

Ljudi stalno donose odluke, postavljaju sebi granice, razmišljaju i analiziraju svoje postupke, a zbog čega? Stalno gradimo oko sebe nevidljive zidove, po mom mišljenju, potpuno nepotrebne. Ti zidovi nas guše i ne daju nam priliku da uživamo u životu, a život je kratak. Svaki dan je vredan i nikada se neće ponoviti, jer juče će zauvek biti dan koji je iza nas.

Šta mi imamo od ograničenja?

U svakodnevnom životu se susrećemo sa brojnim ograničenjima koje smatramo ''normalnim'' i ne pridajemo im pažnju. Ta ograničenja moraju da postoje kako bi svet imao svoju ravnotežu. Međutim, šta je sa onim drugim ograničenjima koje sami sebi postavljamo, kako bi u očima sveta bili normalni, fini ili šta ti ja znam. Ako ljudi sebi stalno postavljaju granice u ponašanju oni će jednostavno postati kalupljeni. Svi će se isto oblačiti, svi će govoriti na isti način i ponašati se pristojno. Priznajem, uvek sam zadovoljna kad uradim nešto što je po nekim normalnim pravilima zabranjeno. Jedem sladoled u dva ujutru, prekrišim modno pravila, namerno zakasnim malo na posao i tog dana ne obučem sako.  Kada govorimo o granicama, bitnije su one emotivne koje sebi postavljamo, a koje su u uskoj vezi i sa odlukama. Smatram da je besmisleno u ljubavi postavljati granice i donositi odluke.

Zbog čega?

Vrlo je jednostavno. Čovek kada se zaljubi on mora da prestane da razmišlja! To je moj stav. Čovek mora biti prepušten. Ljudi se nerviraju zato što stalno nešto očekuju, pa budu iznevereni. Ljudi se nerviraju zato što donesu odluku da više ne žele da budu sa svojim partnerom iz nekog glupog razloga, a onda pate. Besmisleno! Odluke se donose samo onda kada nestane ljubav, a tada se povlače i granice. Nikako pre.

Zaključak

Ne gubite vreme na postavljanje ograničenja u svom srcu i razumu, prepustite se! Ne gubite vreme na donošenje odluka, nego se potrudite da sve realizujete! Verujte u sebe, otkačite se i priuštite sebi da bar jednom dnevno pređete neko nametnuto ograničenje.

Činjenica je da su ljudi u vremenu u kome živimo vrlo otuđeni. To je dobro poznata stvar i ja ne bih o tome raspravljala. Nema potrebe stalno pričati kako je tehnološki razvoj, pored toga što je u mnogome olakšao naš život, uzeo i svoj danak, te se ljudi manje druže nego pre. Sve to stoji i relativno je tačno. Ono što mene muči je to da se svi vade isključivo baš na tehnološki razvoj, zato što više ne umeju da pokažu svoju dobru stranu. Nisam na kraj srca postoje oni koji su uspeli da zadrže onu detinju dobrotu, ali takvih je sve manje. Otuđenost je dovela do toga da nam često nije na kraj pameti da se zagrlimo, zahvalimo i izvinimo dragim ljudima.

Kada ste poslednji put čuli hvala?

Zbog stalne jurnjave za novcem, što za goli život, što za luksuz ljudi su zaboravili na zahvalnost. Na zahvalnost u smislu da čovek uvek mora da bude zahvalan za ono što ima, makar to bilo nešto veoma malo. Ne mislim samo u materijalnom smislu. Ljudi treba da su zahvalni na svemu. Na primer, na prijateljstvu.

Kada ste poslednji put zahvalili svom prijatelju što vam je prijatelj ili svojim roditeljima što vam pružaju bezuslovnu ljubav ma kakvi god da ste vi prema njima?

Život je čudna rabota. Uvek imamo oko sebe one ljude koji su nekako uvek tu, ma šta god da se dešavalo, ali većina nas to ne ume da ceni. Ume, ali ne dovoljno. Borimo se sa svačim, imamo svoje probleme i zbog toga često zaboravimo na sve te bliske ljude koji su godinama u nazad bili deo našeg života i kojim dugujemo ako ništa drugo, onda bar to jedno veliko hvala.

Zaključak

Voli te sve ljude oko sebe, budite zahvalni što oni vole vas i onda kada to i niste baš zaslužili. Čovek je biće koje ne može da bude samo, treba vam neko da sa vama deli i dobro i loše. Zapitajte se koja je njihova granica. Manite se kompjutera, idite na kafu sa ljudima sa kojima se ne dopisujete stalno. Čuvajte ih. 

Već danim razmišljam o jednoj stvari, odnosno o više njih iz kojih proizilazi jedna. Zapravo neprestano mislim o Sizifu. Ranije mi tematika Mita o Sizifu uopšte nije bila zanimljiva, nisam obraćala pažnju. Ali, kako vreme prolazi sve mi je interesantnije.

Da li ste se nekada zapitali da li je to što radite uzaludno?

Ja lično jesam. Zapitam se to skoro svakog dana. I to ne kada sam na poslu, već kod kuće. Radim posao koji je zanimljiv i vrlo je raznovrstan, a s obzirom da se bavim mladima, znam da ništa nije uzaludno. Ipak, kada se vratim sa posla kreće da mi se mota Sizif po glavi. Na primer, prljaj sudove, peri sudove, skuplja se prašina, čisti prašinu, sve mi se to čini uzaludno.

Ipak stvar nije baš tako prosta kao što izgleda. Ovo gore bio je banalan primer. Jasno je meni da su to neke radnje, koje moraju da se rade i to je tako, pomirila sam se sa tim. Ono što meni najviše liči na sizifovski posao, jeste razgovor sa ljudima koji klimaju glavom dok im nešto pričate,  a zapravo vas ništa ne čuju, možda i čuju, ali jednostavno ne žele da shvate šta im pričate. To su oni ljudi koji svakodnevno prolaze pored vas, piju sa vama kafu, traže vaš savet, a kada se potrudite oko njih, oni jednostavno ne umeju to da cene.

Znate ih?

Ja ih znam. Stalno ih srećem, to su energetski vampiri, a razgovor sa njima je kao Sizifov posao, uzaludan. Ipak, svi smo mi ljudi, od krvi i mesa i treba nam pomoć, svima nama. Moja mama često kaže da sam tvrdoglava kao magarac i da ništa ne slušam, znači i ona meni uzaludno stalno ponavlja neke stvari.

Zaključak

Koliko god neke stvari izgledale uzaludno, nadam se da sam samo delimično upravu i da ljudi kako vreme prolazi, uče da slušaju i osluškuju. 

Ljudi se definitivno dele na one koji obožavaju sneg i na one koji ne mogu očima da ga vide. Lično ne spadam ni u jednu od te dve grupe, meni je svejedno, može da pada, a mogu više nikada i da ga ne vidim. Jedino što mi iz godine u godinu smeta, jeste to što svaki put kada pahulje krenu da padaju sa neba, ljudi počnu čudno da se ponašaju.

Kako čudno?

Pa lepo. Ili im je sneg za sve kriv ili su previše, nerealno euforični zbog belog pokrivača. Stoji činjenica da ljudima uvek smeta vreme, jer se plaše da priznaju sebi da imaju svojih problema. Kad je leto, smeta im što je previše vruće, kad je zima, smeta im sneg. To već ne razumem. Ima i onih koji od ranog jutra poskakuju od sreće što je sneg pao, razumela bih toliku sreću da ti pojedinci žive na planinama i nemaju kola, ali mi nije jasno, kako mogu toliko da se raduju kada će svakako u ponedeljak morati po hladnoći da odmrzavaju kola kako bi stigli na posao, ili će se mokrih nogu gurati u gradskom saobraćajnom. Kada sam se probudila, na Facebook – u me je dočekao niz komentara o snegu. Ljudi su stvarno posvetili vreme komentarišući vremenske prilike. Krenula sam po hleb i pre nego što sam otvorila vrata zgrade, da po ko zna koji put u životu ugledam sneg, to čudo prirode, otvorila sam sanduče i sačekali su me računi, nekoliko njih. Za telefon, za porez, za informatiku, struju…

Često pomislim da je veoma teško živeti sam. Naročito onda kada ste bolesni kao pas, što bi rekao naš narod. Pre neki dan sam se otrovala, ne od hrane, već od alkohola. Napila sam se posle dugo, dugo vremena. To je ono pijanstvo koje priliči devojkama u srednjoj školi, a ne mladim ženama. Ipak, dogodi se. I sve je lepo dok ujutru ne otvorite očite i shvatite da više nema te tu takozvanu alkoholičarski kondiciju i da uopšte više ne tolerišete alkohol i da je mamurluk najteža bolest. Eto, to mi se desilo. Baš sa tim otvaranjem očiju počeo je pravi pakao. Nisam mogla da dođem sebi ceo dan. Tada sam shvatila da je prilično strašno kada ste sami, a toliko vam je loše. Rastajete se sa dušom, a nema ko da vam doda čašu vode. Sama je kriva, pomisliće neko, i jesam, ali poenta priče je u samoći i osećaju nemoći, a ne mamurluku. Tu dolazimo do suštine, kada sam konačno uspela da zaspim i prespavala ceo dan, probudila sam se zdravija nego ikada i eto, ponovo mi je bilo veoma drago što živim sama i što nema ko da mi popuje što sam prespavala ceo prethodni dan. Pila sam kafu sat vremena u tišini, čitala novine, proveravala mail. Uživala sam. Spremila sam se za posao i izašla iz kuće. Kada sam posle veoma napornog radnog dana i iscrpljujućih sastanka, kafe u gradu i trač partije, ponovo zatvorila vrata svog stana, pomislila sam zašto nemam nekoga da me sačeka u njemu. Opet mi nije bilo drago što sam sama. Rešila sam da više ne lupam glavu sa takvim stvarima, istuširala sam se uzela knjigu i krenula da čitam. Uživala sam u miru i bilo mi je drago što me niko ne ometa.

Zaključak?

Ljudi jednostavno, ili bar ja (ovo pišem da se neko ne bi uvredio) jednostavno ne znaju šta hoće. Nije samo to slučaj u primeru kao što je ovaj moj. Kad imamo partnera, mi bismo slobodu, kad imamo tu slobodu mi maštamo o ljubavi za ceo život. Kad imamo posao, maštamo o slobodnom vremenu, a kada ne radimo, maštamo o obavezama. Da li to ima kraja?!