Novosadopolis

Često pomislim da je veoma teško živeti sam. Naročito onda kada ste bolesni kao pas, što bi rekao naš narod. Pre neki dan sam se otrovala, ne od hrane, već od alkohola. Napila sam se posle dugo, dugo vremena. To je ono pijanstvo koje priliči devojkama u srednjoj školi, a ne mladim ženama. Ipak, dogodi se. I sve je lepo dok ujutru ne otvorite očite i shvatite da više nema te tu takozvanu alkoholičarski kondiciju i da uopšte više ne tolerišete alkohol i da je mamurluk najteža bolest. Eto, to mi se desilo. Baš sa tim otvaranjem očiju počeo je pravi pakao. Nisam mogla da dođem sebi ceo dan. Tada sam shvatila da je prilično strašno kada ste sami, a toliko vam je loše. Rastajete se sa dušom, a nema ko da vam doda čašu vode. Sama je kriva, pomisliće neko, i jesam, ali poenta priče je u samoći i osećaju nemoći, a ne mamurluku. Tu dolazimo do suštine, kada sam konačno uspela da zaspim i prespavala ceo dan, probudila sam se zdravija nego ikada i eto, ponovo mi je bilo veoma drago što živim sama i što nema ko da mi popuje što sam prespavala ceo prethodni dan. Pila sam kafu sat vremena u tišini, čitala novine, proveravala mail. Uživala sam. Spremila sam se za posao i izašla iz kuće. Kada sam posle veoma napornog radnog dana i iscrpljujućih sastanka, kafe u gradu i trač partije, ponovo zatvorila vrata svog stana, pomislila sam zašto nemam nekoga da me sačeka u njemu. Opet mi nije bilo drago što sam sama. Rešila sam da više ne lupam glavu sa takvim stvarima, istuširala sam se uzela knjigu i krenula da čitam. Uživala sam u miru i bilo mi je drago što me niko ne ometa.

Zaključak?

Ljudi jednostavno, ili bar ja (ovo pišem da se neko ne bi uvredio) jednostavno ne znaju šta hoće. Nije samo to slučaj u primeru kao što je ovaj moj. Kad imamo partnera, mi bismo slobodu, kad imamo tu slobodu mi maštamo o ljubavi za ceo život. Kad imamo posao, maštamo o slobodnom vremenu, a kada ne radimo, maštamo o obavezama. Da li to ima kraja?!