Novosadopolis

Činjenica je da su ljudi u vremenu u kome živimo vrlo otuđeni. To je dobro poznata stvar i ja ne bih o tome raspravljala. Nema potrebe stalno pričati kako je tehnološki razvoj, pored toga što je u mnogome olakšao naš život, uzeo i svoj danak, te se ljudi manje druže nego pre. Sve to stoji i relativno je tačno. Ono što mene muči je to da se svi vade isključivo baš na tehnološki razvoj, zato što više ne umeju da pokažu svoju dobru stranu. Nisam na kraj srca postoje oni koji su uspeli da zadrže onu detinju dobrotu, ali takvih je sve manje. Otuđenost je dovela do toga da nam često nije na kraj pameti da se zagrlimo, zahvalimo i izvinimo dragim ljudima.

Kada ste poslednji put čuli hvala?

Zbog stalne jurnjave za novcem, što za goli život, što za luksuz ljudi su zaboravili na zahvalnost. Na zahvalnost u smislu da čovek uvek mora da bude zahvalan za ono što ima, makar to bilo nešto veoma malo. Ne mislim samo u materijalnom smislu. Ljudi treba da su zahvalni na svemu. Na primer, na prijateljstvu.

Kada ste poslednji put zahvalili svom prijatelju što vam je prijatelj ili svojim roditeljima što vam pružaju bezuslovnu ljubav ma kakvi god da ste vi prema njima?

Život je čudna rabota. Uvek imamo oko sebe one ljude koji su nekako uvek tu, ma šta god da se dešavalo, ali većina nas to ne ume da ceni. Ume, ali ne dovoljno. Borimo se sa svačim, imamo svoje probleme i zbog toga često zaboravimo na sve te bliske ljude koji su godinama u nazad bili deo našeg života i kojim dugujemo ako ništa drugo, onda bar to jedno veliko hvala.

Zaključak

Voli te sve ljude oko sebe, budite zahvalni što oni vole vas i onda kada to i niste baš zaslužili. Čovek je biće koje ne može da bude samo, treba vam neko da sa vama deli i dobro i loše. Zapitajte se koja je njihova granica. Manite se kompjutera, idite na kafu sa ljudima sa kojima se ne dopisujete stalno. Čuvajte ih.