Novosadopolis

Ljudi se definitivno dele na one koji obožavaju sneg i na one koji ne mogu očima da ga vide. Lično ne spadam ni u jednu od te dve grupe, meni je svejedno, može da pada, a mogu više nikada i da ga ne vidim. Jedino što mi iz godine u godinu smeta, jeste to što svaki put kada pahulje krenu da padaju sa neba, ljudi počnu čudno da se ponašaju.

Kako čudno?

Pa lepo. Ili im je sneg za sve kriv ili su previše, nerealno euforični zbog belog pokrivača. Stoji činjenica da ljudima uvek smeta vreme, jer se plaše da priznaju sebi da imaju svojih problema. Kad je leto, smeta im što je previše vruće, kad je zima, smeta im sneg. To već ne razumem. Ima i onih koji od ranog jutra poskakuju od sreće što je sneg pao, razumela bih toliku sreću da ti pojedinci žive na planinama i nemaju kola, ali mi nije jasno, kako mogu toliko da se raduju kada će svakako u ponedeljak morati po hladnoći da odmrzavaju kola kako bi stigli na posao, ili će se mokrih nogu gurati u gradskom saobraćajnom. Kada sam se probudila, na Facebook – u me je dočekao niz komentara o snegu. Ljudi su stvarno posvetili vreme komentarišući vremenske prilike. Krenula sam po hleb i pre nego što sam otvorila vrata zgrade, da po ko zna koji put u životu ugledam sneg, to čudo prirode, otvorila sam sanduče i sačekali su me računi, nekoliko njih. Za telefon, za porez, za informatiku, struju…