Novosadopolis

Već danim razmišljam o jednoj stvari, odnosno o više njih iz kojih proizilazi jedna. Zapravo neprestano mislim o Sizifu. Ranije mi tematika Mita o Sizifu uopšte nije bila zanimljiva, nisam obraćala pažnju. Ali, kako vreme prolazi sve mi je interesantnije.

Da li ste se nekada zapitali da li je to što radite uzaludno?

Ja lično jesam. Zapitam se to skoro svakog dana. I to ne kada sam na poslu, već kod kuće. Radim posao koji je zanimljiv i vrlo je raznovrstan, a s obzirom da se bavim mladima, znam da ništa nije uzaludno. Ipak, kada se vratim sa posla kreće da mi se mota Sizif po glavi. Na primer, prljaj sudove, peri sudove, skuplja se prašina, čisti prašinu, sve mi se to čini uzaludno.

Ipak stvar nije baš tako prosta kao što izgleda. Ovo gore bio je banalan primer. Jasno je meni da su to neke radnje, koje moraju da se rade i to je tako, pomirila sam se sa tim. Ono što meni najviše liči na sizifovski posao, jeste razgovor sa ljudima koji klimaju glavom dok im nešto pričate,  a zapravo vas ništa ne čuju, možda i čuju, ali jednostavno ne žele da shvate šta im pričate. To su oni ljudi koji svakodnevno prolaze pored vas, piju sa vama kafu, traže vaš savet, a kada se potrudite oko njih, oni jednostavno ne umeju to da cene.

Znate ih?

Ja ih znam. Stalno ih srećem, to su energetski vampiri, a razgovor sa njima je kao Sizifov posao, uzaludan. Ipak, svi smo mi ljudi, od krvi i mesa i treba nam pomoć, svima nama. Moja mama često kaže da sam tvrdoglava kao magarac i da ništa ne slušam, znači i ona meni uzaludno stalno ponavlja neke stvari.

Zaključak

Koliko god neke stvari izgledale uzaludno, nadam se da sam samo delimično upravu i da ljudi kako vreme prolazi, uče da slušaju i osluškuju.