Novosadopolis

Kada sam poslednji put  razmišljala o svom životu, o svojoj budućnosti, o svojim planovima, o svom sutra, imala sam kristalnu sliku kako će sve to izgledati. Znala sam do najsitnijih detalja šta ću raditi, kako ću provoditi dane, sa kim ću se družiti, šta ću jesti. Danas ta slika nije više tako kristalna, ali nije ni mutna, jednostavno je više nema.

Zbog čega?

Rešila sam da ne želim vise apsolutno ništa da planiram, ne želim da budem deo malograđnskog predubeđenja da sve mora da se zna. Rešila sam da pustim da voda oteče i vidim šta će mi život doneti. Veoma mi je postalo ružno, a negde i strašno da zavirujem i požurujem budućnost. Sadašnjost je najlepši deo našeg života. Sadašnjost je onaj period kada treba da smo najsrećniji i najzadovoljniji stvarima koje nam se nude. E, pa tako i ja. Volim ovaj dan, iako možda on nije najsjajniji dan u mom životu. Zdrava sam i imam dovoljno mašte da od jednog jednostavnog dana napravim savršeni dan. Uživam u jednoj kafi i jednoj dobroj knjizi, ne treba mi više od toga. Ima ta jedna osoba koja me čini srećnom, dovoljno je. Hranim se suncem i osmesima dragih ljudi. Uživam u slobodi koja mi je data. Ta sloboda da ni sa čim nisam vezana ni za šta je zapravo ono što me pokreće i što me čini zadovoljnom.

Šta je čovekova sloboda?

Čovekova sloboda je onaj osećaj kada ste svesni sebe, svojih mogućnosti i potreba. Ne treba vam mnogo da biste bili slobodni. To nije stanje koje proističe iz materijalnog, već iz duhovnog nastojanja da vam sve ide od ruke. Jeste kliše rečenica da kakve su nam misli takav nam je i život, ali se u praksi pokazala kao verodostojna. Čovek je slobodan ako ne zavisi ni od čega i to je ideal za koji se vredi boriti.

Budimo slobodni!

Neko je slobodan kada šeta go po plaži, neko je slobodan kada pusti muziku i igra po kući, neko je slobodan kada trči besciljno, neko se tako oseća kada uveče izađe u grad, a poenta je da smo svi slobodni onda kada želimo takvi da budemo, dovoljno je samo da zatvorimo oči i verujemo da smo mi gospodari sopstvenog života…

A šta je život?

Život je samo par koraka, kao što kažu u jednoj novokomponovanoj pesmi. Par koraka koje svako od nas napravi dok postoji. Potrudimo se da ti koraci budu što lakši, zabavniji i slobodniji.

Sećam se nekada, pre čitavog ovog cirkusa koji savremeni intelektualci i političari nazivaju demokratijom, živeli smo u vremenu koji su takođe nazivali komunizmom iako to vreme nije baš ličilo na onaj pravi komunizam bila je to nekako više totalitarna vlast jednog čoveka. Ali hajde da se ne bavim politikom ni malo ovde.

Samo se eto sećam tog vremena, pre dosta godina kada u prodavnicama nije bilo svega kao što ima sada. Bilo je samo nekoliko proizvoda kao što su: šećer, so, brašno, ulje, jogurt i hleba, i da ne zaboravim čokoladice Najlepše želje. Danas u radnji možete naći sve što poželite, ali verovatno nemate para da kupite sve te đakonije, pa onda ponovo izaberete neke od ovih pobrojanih proizvoda.

Da se vratim na temu, kako ne bih počela da pišem i o ekonomiji, moja malenkost je od ovih nabrojanih proizvoda najviše volela hleb i jogurt. Bilo je to vreme kada je Mek bio preskup, a brza hrana se mogla naći samo u dva, tri kioska koja su bila daleko od moje kuće, a gradskog saobraćaja gotovo da nije ni bilo, odlazak u restoran predstavljao je praznik za celu porodicu. Baš u tom vremenu moja omiljena brza hrana bio je hleb umočen u jogurt. I to u ne bilo kakav jogurt, nego onaj u trouglastom pakovanju, taj je oduvek bio nekako najukusniji. Pamtim kako umačem hleb posle prvog pijanstva i nalivam se jogurtom u kuhinji, a sve mislim da me ostatak domaćinstva ne čuje.

Danas sam posle dugo vremena ponovo jela samo hleb i jogurt. Hvala Bogu imam para da jedem bilo gde, čak i da se počastim restoranom, ali nekako nedostajao mi je taj osećaj sreće kada umočiš prste u hladan jogurt. Nije više to taj jogurt, nije to više taj hleb, ali me i dalje obraduje činjenica da za radost ne treba mnogo, otprilike 60 dinara!

Nekada sam smatrala da je ljubav stvarno samo reč. Da čovek voli sebe, svoje bližnje, svoje ljubimce, svog partnera u onim granicama koje se smatraju normalnim i ne prelaze usađene okvire. Takođe sam mislila da samo mala deca vole čisto i nevino, ali sam onda shvatila da sam poslednjih desetak godina u velikoj zabludi.

Šta se desilo?

Sasvim slučajno sam upoznala osobu koja mi je otvorila oči. Ta osoba naučila me je da ljubav nije samo reč, da voleti poput deteta može svako i da je to nešto najlepše što može da se dogodi odrasloj osobi. Kako ne bismo skrenuli u patetiku, promenićemo tok misli. Ljubav nije prevaziđen pojam. Posmatrano iz perspektive deteta, voleti znači davati, kako starimo ta perspektiva se menja i mi zaboravljamo koliko je taj osećaj lep. Koliko je divno davati, a ne očekivati ništa zauzvrat. Čini mi se da su to ljudi mahom zaboravili, zaboravili su da od drugih osoba ne treba očekivati ništa. Zaboravili su da je davanje ono što nas čini srećnima.

Kako rešiti ovaj problem?

Vrlo lako. Veoma je bitno premotati svest u ne tako daleku prošlosti i prisetiti se koliko smo voleli drugare i simpatije iz vrtića i koliko nam je značilo kada nas ta simpatija povuče za kosu, to nam je bio znak da se i mi njemu ili njoj sviđamo.

Zaključak

Naučimo da dajemo ljubav, ne očekujući ništa za uzvrat. Volimo bez granica. Volimo bez očekivanja. Volimo bez obaveza. Sve će nam biti lakše. Svet će biti bolje mesto za život. Sunce će biti na našem nebu svakog dana, a kiša će nam biti prijatna. Ne zamerajmo partneru nervozu, učestvujmo sa njim i u ružnim i u lepim danima. Prošetajmo zajedno kroz park umesto što ćemo se svađati u kući. Volimo ljude oko nas, čak i onda kada nam se učini da oni ne vole nas.