Mali hleb, veliki jogurt ili Oda hlebu umočenom u jogurt
Sećam se nekada, pre čitavog ovog cirkusa koji savremeni intelektualci i političari nazivaju demokratijom, živeli smo u vremenu koji su takođe nazivali komunizmom iako to vreme nije baš ličilo na onaj pravi komunizam bila je to nekako više totalitarna vlast jednog čoveka. Ali hajde da se ne bavim politikom ni malo ovde.
Samo se eto sećam tog vremena, pre dosta godina kada u prodavnicama nije bilo svega kao što ima sada. Bilo je samo nekoliko proizvoda kao što su: šećer, so, brašno, ulje, jogurt i hleba, i da ne zaboravim čokoladice Najlepše želje. Danas u radnji možete naći sve što poželite, ali verovatno nemate para da kupite sve te đakonije, pa onda ponovo izaberete neke od ovih pobrojanih proizvoda.
Da se vratim na temu, kako ne bih počela da pišem i o ekonomiji, moja malenkost je od ovih nabrojanih proizvoda najviše volela hleb i jogurt. Bilo je to vreme kada je Mek bio preskup, a brza hrana se mogla naći samo u dva, tri kioska koja su bila daleko od moje kuće, a gradskog saobraćaja gotovo da nije ni bilo, odlazak u restoran predstavljao je praznik za celu porodicu. Baš u tom vremenu moja omiljena brza hrana bio je hleb umočen u jogurt. I to u ne bilo kakav jogurt, nego onaj u trouglastom pakovanju, taj je oduvek bio nekako najukusniji. Pamtim kako umačem hleb posle prvog pijanstva i nalivam se jogurtom u kuhinji, a sve mislim da me ostatak domaćinstva ne čuje.
Danas sam posle dugo vremena ponovo jela samo hleb i jogurt. Hvala Bogu imam para da jedem bilo gde, čak i da se počastim restoranom, ali nekako nedostajao mi je taj osećaj sreće kada umočiš prste u hladan jogurt. Nije više to taj jogurt, nije to više taj hleb, ali me i dalje obraduje činjenica da za radost ne treba mnogo, otprilike 60 dinara!
