Novosadopolis

Činjenica je da su ljudi u vremenu u kome živimo vrlo otuđeni. To je dobro poznata stvar i ja ne bih o tome raspravljala. Nema potrebe stalno pričati kako je tehnološki razvoj, pored toga što je u mnogome olakšao naš život, uzeo i svoj danak, te se ljudi manje druže nego pre. Sve to stoji i relativno je tačno. Ono što mene muči je to da se svi vade isključivo baš na tehnološki razvoj, zato što više ne umeju da pokažu svoju dobru stranu. Nisam na kraj srca postoje oni koji su uspeli da zadrže onu detinju dobrotu, ali takvih je sve manje. Otuđenost je dovela do toga da nam često nije na kraj pameti da se zagrlimo, zahvalimo i izvinimo dragim ljudima.

Kada ste poslednji put čuli hvala?

Zbog stalne jurnjave za novcem, što za goli život, što za luksuz ljudi su zaboravili na zahvalnost. Na zahvalnost u smislu da čovek uvek mora da bude zahvalan za ono što ima, makar to bilo nešto veoma malo. Ne mislim samo u materijalnom smislu. Ljudi treba da su zahvalni na svemu. Na primer, na prijateljstvu.

Kada ste poslednji put zahvalili svom prijatelju što vam je prijatelj ili svojim roditeljima što vam pružaju bezuslovnu ljubav ma kakvi god da ste vi prema njima?

Život je čudna rabota. Uvek imamo oko sebe one ljude koji su nekako uvek tu, ma šta god da se dešavalo, ali većina nas to ne ume da ceni. Ume, ali ne dovoljno. Borimo se sa svačim, imamo svoje probleme i zbog toga često zaboravimo na sve te bliske ljude koji su godinama u nazad bili deo našeg života i kojim dugujemo ako ništa drugo, onda bar to jedno veliko hvala.

Zaključak

Voli te sve ljude oko sebe, budite zahvalni što oni vole vas i onda kada to i niste baš zaslužili. Čovek je biće koje ne može da bude samo, treba vam neko da sa vama deli i dobro i loše. Zapitajte se koja je njihova granica. Manite se kompjutera, idite na kafu sa ljudima sa kojima se ne dopisujete stalno. Čuvajte ih. 

Već danim razmišljam o jednoj stvari, odnosno o više njih iz kojih proizilazi jedna. Zapravo neprestano mislim o Sizifu. Ranije mi tematika Mita o Sizifu uopšte nije bila zanimljiva, nisam obraćala pažnju. Ali, kako vreme prolazi sve mi je interesantnije.

Da li ste se nekada zapitali da li je to što radite uzaludno?

Ja lično jesam. Zapitam se to skoro svakog dana. I to ne kada sam na poslu, već kod kuće. Radim posao koji je zanimljiv i vrlo je raznovrstan, a s obzirom da se bavim mladima, znam da ništa nije uzaludno. Ipak, kada se vratim sa posla kreće da mi se mota Sizif po glavi. Na primer, prljaj sudove, peri sudove, skuplja se prašina, čisti prašinu, sve mi se to čini uzaludno.

Ipak stvar nije baš tako prosta kao što izgleda. Ovo gore bio je banalan primer. Jasno je meni da su to neke radnje, koje moraju da se rade i to je tako, pomirila sam se sa tim. Ono što meni najviše liči na sizifovski posao, jeste razgovor sa ljudima koji klimaju glavom dok im nešto pričate,  a zapravo vas ništa ne čuju, možda i čuju, ali jednostavno ne žele da shvate šta im pričate. To su oni ljudi koji svakodnevno prolaze pored vas, piju sa vama kafu, traže vaš savet, a kada se potrudite oko njih, oni jednostavno ne umeju to da cene.

Znate ih?

Ja ih znam. Stalno ih srećem, to su energetski vampiri, a razgovor sa njima je kao Sizifov posao, uzaludan. Ipak, svi smo mi ljudi, od krvi i mesa i treba nam pomoć, svima nama. Moja mama često kaže da sam tvrdoglava kao magarac i da ništa ne slušam, znači i ona meni uzaludno stalno ponavlja neke stvari.

Zaključak

Koliko god neke stvari izgledale uzaludno, nadam se da sam samo delimično upravu i da ljudi kako vreme prolazi, uče da slušaju i osluškuju. 

Ljudi se definitivno dele na one koji obožavaju sneg i na one koji ne mogu očima da ga vide. Lično ne spadam ni u jednu od te dve grupe, meni je svejedno, može da pada, a mogu više nikada i da ga ne vidim. Jedino što mi iz godine u godinu smeta, jeste to što svaki put kada pahulje krenu da padaju sa neba, ljudi počnu čudno da se ponašaju.

Kako čudno?

Pa lepo. Ili im je sneg za sve kriv ili su previše, nerealno euforični zbog belog pokrivača. Stoji činjenica da ljudima uvek smeta vreme, jer se plaše da priznaju sebi da imaju svojih problema. Kad je leto, smeta im što je previše vruće, kad je zima, smeta im sneg. To već ne razumem. Ima i onih koji od ranog jutra poskakuju od sreće što je sneg pao, razumela bih toliku sreću da ti pojedinci žive na planinama i nemaju kola, ali mi nije jasno, kako mogu toliko da se raduju kada će svakako u ponedeljak morati po hladnoći da odmrzavaju kola kako bi stigli na posao, ili će se mokrih nogu gurati u gradskom saobraćajnom. Kada sam se probudila, na Facebook – u me je dočekao niz komentara o snegu. Ljudi su stvarno posvetili vreme komentarišući vremenske prilike. Krenula sam po hleb i pre nego što sam otvorila vrata zgrade, da po ko zna koji put u životu ugledam sneg, to čudo prirode, otvorila sam sanduče i sačekali su me računi, nekoliko njih. Za telefon, za porez, za informatiku, struju…