Novosadopolis

Primećujem u poslednje vreme da sve manje i manje razumem ljude. Neko mi nešto priča, zbog stanja zemlje u kojoj živimo najčešće o problemima, a ja ga tako ama baš ništa ne razumem. Trudim se, nije da se ne trudim, ali majke mi ne ide. Pokušavam da shvatim šta je problem, da razumem te stavove, ali nikako mi se ne da. Imam osećaj kao da svi nešto pričaju, a niko ništa ne kaže.

Zbog čega je to tako?

Mislim da smo se svi malo izgubili u ovom opštem ludilu koje je nastupilo. Najteže mi je od svega da shvatim ljude koji se žale. U redu, razumem da teško živimo, da svi mahom imaju neke svoje probleme, ali nekako imam osećaj da nije baš nama najteže. Pre nego što krenete sa žaljenjem osvrnite se oko sebe. Ima toliko ljudi u ovom svetu koji žive gore od vas. Ne mislim samo na decu koja žive u Africi i nemaju šta da jedu, nego i na ljude koji su pametni i kvalitetni, a ništa ne mogu da urade, jer nemaju uslove. Zato i nikako ne mogu da shvatim ljude oko mene koji kukaju kako im je teško. Zdravi su, imaju porodice, poslove sa redovnom platom, pa šta im onda više fali? Stvarno ne mogu da razumem.

Ništa bolje ne razumem ni ljude koji se pojavljuju na televiziji, što političare, što ove naše originalne zvezde. Svi nešto pričaju, izgovaraju neke reči koje ni sami ne znaju šta znače, zvezde idu na partije da mingluju, a političari su u procesu integracija ovakvih ili onakvih, a svi su u deficitima raznim. Ne znam, meni je sve to veoma strano.

Kako i da se razumemo, kad niko više nikog ne sluša. Vi pričate jedno, a vaš sagovornik odgovara nešto potpuno drugo. Zaključak

Ako uskoro ne počnemo više da se slušamo, da razmišljamo pre nego što nešto izgovorimo, da imamo više razumevanja jedni za druge i da se manemo upotrebe stranih reči u srpskom jeziku, moraćemo uskoro svi da pređemo na upotrebu nemuštog jezika.

Vrlo često čujete izreku da se osveta servira hladna. Kad god bih je ja čula, moram priznati nije mi bila najjasnija. Mislim znam da to znači da ćemo se osvetiti ljudima kad oni zaborave i kad to najmanje očekuju, ali mi nije bilo jasno zašto bismo uopšte to radili. Takođe, sam primetila određenu dozu naslađivanja u glasu ljudi koje sam čula da to govore i moram vam priznati da mi se to nije baš svidelo.

Zbog čega?

Stvarno smatram da ljudi koji drugima čine loše, samo lošem se mogu nadati i ovo nije samo fraza. Sve nam se vraća. I sad kada sam svesna toga, zašto bih svoju energiju i vreme trošila na osvetu, koja zapravo podrazumeva nešto ružno. Ni zbog čega. Previše je lepih stvari oko nas da bismo se opterećivali tom ružnom osvetom. Kao prvo, da biste se nekom osvetili, znači da morate da smislite način i onda krenete u napad ili zaigrate tu igru, zamislite samo koliko bi vam to vremena oduzelo. Takođe, to bi značilo da ćete i vi nekom nešto uraditi loše, pa će vam se to kad tad vratiti. Sa tim već ne bih mogla da živim, takva sam, plašim se karme. Plašim se da razmišljajući o negativnim stvarima, postajem i sama negativna, a negativne osobe, znamo svi ne prolaze dobro. Ne samo da ne prolaze dobro, poput onih iz crtanih filmova, već ih niko i ne voli i ne želi ih u svom okruženju.

Zaključak

Manite se trošenja vremena na negativne stvari, osmehnite se, uživajte i volite. Ne servirajte osvetu ni hladnu ni toplu, ona nije za jelo i nikako ne ostavlja lep ukus u ustima. Posle ćete morati mnogoooo da perete zube kako biste sprali taj gorak ukus.

Svi stalno pričaju o nekim problemima, nestabilnim političkim situacijama, problemima zbog globalnog zagreavanja, a šta dobijamo od priče i nerviranja? Vrlo jednostavno rečeno ništa, apsolutno ništa! Stalno pričajući o ovakvim stvarima mi svi samo gubimo vreme.

Problemi su tu, pa su tu.

Mi ne možemo da pobegnemo od problema, ali možemo da utičemo na to da nas oni toliko ne zamaraju. I da u svakom slobodnom trenutku umesto što na taj način gubimo ovo dragoceno vreme treba da se zabavimo što bolje umemo. A kako ćemo se zabaviti to zavisi od čoveka do čoveka. Sada ću napisati mojih par predloga, kako kada vas muka uhvati možete da se oraspoložite i pametnije utrošite vreme.

1.     Stavite ruke na ledja i zviždite kao da ste malo ludi.

2.     Stanite na prozor i pevajte iz sve glasa.

3.     Stanite ispred ogledala i dobro se ispričajte sami sa sobom, usput sebi udelite po koji osmeh.

4.     Pozovite prijatelja i kažite mu da ga volite.

5.     Idite u kafanu i igrajte bez ijedne popijene kapi alkohola, pa čak iako niko drugi to ne radi.

6.     Izadjite napolje i pomazite i nahranite neko kuče ili mače na ulici.

Možda će neko misliti da ste malo ludi, ali bićete srećniji i opušteniji sigurno kad sve ovo odradite.

Zaključak

Skrenite misli sa ružnih stvari, mislite na nešto lepo. Radite u slobodnom vremenu sve ono što vas čini zadovoljnim, čak iako su neke stvari od njih malo lucidne. Budite otvoreni pram svim ljudima, poštujte i slavite različitost. Aj uzdravlje!

Svi mi ponekad slagucnemo. Ne govorimo stalno istinu zbog više razloga. Nekada da ne bismo nekog povredili, nekad da ni što pre došli do nekog cilja, nekada da bi nam život bio bar malo lakši. Nisam od onih koji stalno tvrde da nikada ne lažu, lažem i ja, ne često, ali slažem ponekad. Obično mamu. I obično oko nekih stvari oko kojih uopšte nemam potrebu da lažem. Na primer čujemo se i ona me pita da li sam sredila stan, obično odgovaram potvrdno, iako moj jadni stan nije video usisivač dve nedelje, a stvari su mi uredno razbacane po celoj kući. U mojoj svesti to je ono što nazivamo belom laži.

Postavlja se pitanje kada više nije uredu lagati.

Realno gledano, nije lepo lagati, kada prelazimo granice morala ili etičnosti. Međutim, pošto je ovo veoma široko filozofsko pitanje, o njemu se može danima raspravljati. Smatram da se jednostavno ne treba lagati ili izbegavati govorenje istine, samo u situacijama, kada ćemo na taj način povrediti nekoga ili kada ćemo našim laganjem doprineti da se nešto loše dogodi.

Bilo bi jednostavnije živeti u svetu u kome ne postoje laži.

Po mom skromnom mišljenju takav svet je nemoguće stvoriti. Ljudi su se toliko navikli da lažu jedni druge, da više ne znaju šta znači živeti istinit život. To je zapravo veoma tužno. Koliko samo lažnih osmeha vidite na ulici, u radnji, među prijateljima, kolegama, profesorima? Bezbroj. Koliko samo lažnih ljudi imate u svom okruženju? Takođe bezbroj.

Zaključak

Trudite se da kad se ujutru probudite, počnite od sebe. Stanite ispred ogledala i počnite pre svega da iskreno i realno sagledate sebe. Ako prestanete da lažete sebe, prestaćete da lažete i svoju okolinu, a kada to uspete, život će biti jednostavniji jer činjenica je da će nas istina osloboditi. Živela istina!

Pamtim još kad sam bila mala da je nekako uvek najvažnije bilo biti fin. Učili su nas da se svim komšijamo uvek javljamo, da se prodavačici zahvaljujemo, da otpozdravimo na ulici kada nas neko pozdravi. Kako je vreme prolazilo, počela sam da primećujem da i kada nekom kažem ''dobar dan'',  retko kad dobijem odgovor. U prvo vreme nisam shvatala zašto je to tako, zašto su ljudi mnogo namršteniji danas, nego u ono najgore vreme devedesetih. Ranije smo bili mnogo solidarniji, bili smo u istim problemima, danas jedni imaju probleme, a drugi apsolutno nemaju nikakve probleme. I jednostavno ljudi više ne prepoznaju muku jednih drugih. Baš zbog toga prestali smo da budemo fini jedni prema drugima. Od ljudi kojima je socijalno teško bežimo, kao da imaju kugu i kao da su ne daj Bože zarazni, pa da nam nekim slučajem ne prenesu bolest. Finoća je postala maska.

Na šta se tu konkretno misli?

Ljudi su postali fini prema potrebi. Kada im nešto treba fini su kao da su iz Finske, a kad im ne treba nigde ih nema. Sličan je primer i sa ljudima koji se pojavljuju na televiziji, svi su veoma fini, a čim izađu na ulicu finoću ostave kod kuće. Kao i jedna od mnogih situacija i promena koje mi se dešavaju tokom života, ni ove promene mi nisu skroz jasne.

Nije teško ne biti fin

Lako je biti bezobrazan, nezahvalan i maltretirati svojim ponašanjem ljudi oko sebe. Uvek je lakše reći ''marš'', nego ''molim'' ili ''izvoli''. Zbog loših pozicija u životu, ljudi su postali vrlo zatvoreni. Selektivna amnezija, zaboravili su da kažu ''Dobar dan''.

Zaključak

Reči nisu skupe, da budemo dobri i fini jedni prema drugima nas ništa ne košta, a ljudima mnogo znači. Kada samo jednim običnim pozdravom zaželite nekom komšiji dobar dan ili ukućanima poželite laku noć, njima će noć biti lakša sigurno, a dan još bolji.

Ljudi stalno donose odluke, postavljaju sebi granice, razmišljaju i analiziraju svoje postupke, a zbog čega? Stalno gradimo oko sebe nevidljive zidove, po mom mišljenju, potpuno nepotrebne. Ti zidovi nas guše i ne daju nam priliku da uživamo u životu, a život je kratak. Svaki dan je vredan i nikada se neće ponoviti, jer juče će zauvek biti dan koji je iza nas.

Šta mi imamo od ograničenja?

U svakodnevnom životu se susrećemo sa brojnim ograničenjima koje smatramo ''normalnim'' i ne pridajemo im pažnju. Ta ograničenja moraju da postoje kako bi svet imao svoju ravnotežu. Međutim, šta je sa onim drugim ograničenjima koje sami sebi postavljamo, kako bi u očima sveta bili normalni, fini ili šta ti ja znam. Ako ljudi sebi stalno postavljaju granice u ponašanju oni će jednostavno postati kalupljeni. Svi će se isto oblačiti, svi će govoriti na isti način i ponašati se pristojno. Priznajem, uvek sam zadovoljna kad uradim nešto što je po nekim normalnim pravilima zabranjeno. Jedem sladoled u dva ujutru, prekrišim modno pravila, namerno zakasnim malo na posao i tog dana ne obučem sako.  Kada govorimo o granicama, bitnije su one emotivne koje sebi postavljamo, a koje su u uskoj vezi i sa odlukama. Smatram da je besmisleno u ljubavi postavljati granice i donositi odluke.

Zbog čega?

Vrlo je jednostavno. Čovek kada se zaljubi on mora da prestane da razmišlja! To je moj stav. Čovek mora biti prepušten. Ljudi se nerviraju zato što stalno nešto očekuju, pa budu iznevereni. Ljudi se nerviraju zato što donesu odluku da više ne žele da budu sa svojim partnerom iz nekog glupog razloga, a onda pate. Besmisleno! Odluke se donose samo onda kada nestane ljubav, a tada se povlače i granice. Nikako pre.

Zaključak

Ne gubite vreme na postavljanje ograničenja u svom srcu i razumu, prepustite se! Ne gubite vreme na donošenje odluka, nego se potrudite da sve realizujete! Verujte u sebe, otkačite se i priuštite sebi da bar jednom dnevno pređete neko nametnuto ograničenje.