Novosadopolis

Pamtim još kad sam bila mala da je nekako uvek najvažnije bilo biti fin. Učili su nas da se svim komšijamo uvek javljamo, da se prodavačici zahvaljujemo, da otpozdravimo na ulici kada nas neko pozdravi. Kako je vreme prolazilo, počela sam da primećujem da i kada nekom kažem ''dobar dan'',  retko kad dobijem odgovor. U prvo vreme nisam shvatala zašto je to tako, zašto su ljudi mnogo namršteniji danas, nego u ono najgore vreme devedesetih. Ranije smo bili mnogo solidarniji, bili smo u istim problemima, danas jedni imaju probleme, a drugi apsolutno nemaju nikakve probleme. I jednostavno ljudi više ne prepoznaju muku jednih drugih. Baš zbog toga prestali smo da budemo fini jedni prema drugima. Od ljudi kojima je socijalno teško bežimo, kao da imaju kugu i kao da su ne daj Bože zarazni, pa da nam nekim slučajem ne prenesu bolest. Finoća je postala maska.

Na šta se tu konkretno misli?

Ljudi su postali fini prema potrebi. Kada im nešto treba fini su kao da su iz Finske, a kad im ne treba nigde ih nema. Sličan je primer i sa ljudima koji se pojavljuju na televiziji, svi su veoma fini, a čim izađu na ulicu finoću ostave kod kuće. Kao i jedna od mnogih situacija i promena koje mi se dešavaju tokom života, ni ove promene mi nisu skroz jasne.

Nije teško ne biti fin

Lako je biti bezobrazan, nezahvalan i maltretirati svojim ponašanjem ljudi oko sebe. Uvek je lakše reći ''marš'', nego ''molim'' ili ''izvoli''. Zbog loših pozicija u životu, ljudi su postali vrlo zatvoreni. Selektivna amnezija, zaboravili su da kažu ''Dobar dan''.

Zaključak

Reči nisu skupe, da budemo dobri i fini jedni prema drugima nas ništa ne košta, a ljudima mnogo znači. Kada samo jednim običnim pozdravom zaželite nekom komšiji dobar dan ili ukućanima poželite laku noć, njima će noć biti lakša sigurno, a dan još bolji.