Novosadopolis

Primećujem u poslednje vreme da sve manje i manje razumem ljude. Neko mi nešto priča, zbog stanja zemlje u kojoj živimo najčešće o problemima, a ja ga tako ama baš ništa ne razumem. Trudim se, nije da se ne trudim, ali majke mi ne ide. Pokušavam da shvatim šta je problem, da razumem te stavove, ali nikako mi se ne da. Imam osećaj kao da svi nešto pričaju, a niko ništa ne kaže.

Zbog čega je to tako?

Mislim da smo se svi malo izgubili u ovom opštem ludilu koje je nastupilo. Najteže mi je od svega da shvatim ljude koji se žale. U redu, razumem da teško živimo, da svi mahom imaju neke svoje probleme, ali nekako imam osećaj da nije baš nama najteže. Pre nego što krenete sa žaljenjem osvrnite se oko sebe. Ima toliko ljudi u ovom svetu koji žive gore od vas. Ne mislim samo na decu koja žive u Africi i nemaju šta da jedu, nego i na ljude koji su pametni i kvalitetni, a ništa ne mogu da urade, jer nemaju uslove. Zato i nikako ne mogu da shvatim ljude oko mene koji kukaju kako im je teško. Zdravi su, imaju porodice, poslove sa redovnom platom, pa šta im onda više fali? Stvarno ne mogu da razumem.

Ništa bolje ne razumem ni ljude koji se pojavljuju na televiziji, što političare, što ove naše originalne zvezde. Svi nešto pričaju, izgovaraju neke reči koje ni sami ne znaju šta znače, zvezde idu na partije da mingluju, a političari su u procesu integracija ovakvih ili onakvih, a svi su u deficitima raznim. Ne znam, meni je sve to veoma strano.

Kako i da se razumemo, kad niko više nikog ne sluša. Vi pričate jedno, a vaš sagovornik odgovara nešto potpuno drugo. Zaključak

Ako uskoro ne počnemo više da se slušamo, da razmišljamo pre nego što nešto izgovorimo, da imamo više razumevanja jedni za druge i da se manemo upotrebe stranih reči u srpskom jeziku, moraćemo uskoro svi da pređemo na upotrebu nemuštog jezika.