Novosadopolis

Svi mi ponekad slagucnemo. Ne govorimo stalno istinu zbog više razloga. Nekada da ne bismo nekog povredili, nekad da ni što pre došli do nekog cilja, nekada da bi nam život bio bar malo lakši. Nisam od onih koji stalno tvrde da nikada ne lažu, lažem i ja, ne često, ali slažem ponekad. Obično mamu. I obično oko nekih stvari oko kojih uopšte nemam potrebu da lažem. Na primer čujemo se i ona me pita da li sam sredila stan, obično odgovaram potvrdno, iako moj jadni stan nije video usisivač dve nedelje, a stvari su mi uredno razbacane po celoj kući. U mojoj svesti to je ono što nazivamo belom laži.

Postavlja se pitanje kada više nije uredu lagati.

Realno gledano, nije lepo lagati, kada prelazimo granice morala ili etičnosti. Međutim, pošto je ovo veoma široko filozofsko pitanje, o njemu se može danima raspravljati. Smatram da se jednostavno ne treba lagati ili izbegavati govorenje istine, samo u situacijama, kada ćemo na taj način povrediti nekoga ili kada ćemo našim laganjem doprineti da se nešto loše dogodi.

Bilo bi jednostavnije živeti u svetu u kome ne postoje laži.

Po mom skromnom mišljenju takav svet je nemoguće stvoriti. Ljudi su se toliko navikli da lažu jedni druge, da više ne znaju šta znači živeti istinit život. To je zapravo veoma tužno. Koliko samo lažnih osmeha vidite na ulici, u radnji, među prijateljima, kolegama, profesorima? Bezbroj. Koliko samo lažnih ljudi imate u svom okruženju? Takođe bezbroj.

Zaključak

Trudite se da kad se ujutru probudite, počnite od sebe. Stanite ispred ogledala i počnite pre svega da iskreno i realno sagledate sebe. Ako prestanete da lažete sebe, prestaćete da lažete i svoju okolinu, a kada to uspete, život će biti jednostavniji jer činjenica je da će nas istina osloboditi. Živela istina!