Novosadopolis

Svakog dana bar jednom ili tri puta pročitam na internetu šta je zdrav obrok, a šta nije. I više mi ništa nije jasno. Jedni kažu da je doručak važan, drugi kažu da je ručak važniji, dok je oko večere hiljade oprečnih mišljenja. Uf. Sve je to meni jako komplikovano. Kada sam bila mala jasno se znalo kad se jede i šta se jede. Ručak je uvek bio u 13h, jer što bi moja baba D rekla: Ljudi jedu kad je vreme, a životinje kad su gladne! Na našem meniju je bilo svega od povrća, supe, mesa i uvek nekog kolača. Međutim, u jednom trenutku je mama M rešila da i mi počnemo da se hranimo zdravo. Izbacila je ulje i masno meso, a uvela skušu, kelerabu i razno drugo povrće koje ja ne umem ni da izgovorim.

Kad sam se odselila od kuće i počela sama da kuvam, trudila sam se da se i dalje pridržavam nekih pravila kada je reč o zdravoj hrani. A onda sam se potpuno iznervirala, jer što više čitam o povrću, mesu i drugim namirnicama, shvatam da ja uskoro neću imati ništa da jedem, jer u principu ništa nije zdravo. Moji unučići će verovatno biti programirani tako da žive od vode i vazduha.

Redovno idem u teretanu, alkohol i cigare sam smanjila na minimum, stvarno mi ništa ne pada teško. Ali sam odlučila da se hrane više uopšte ne odričem! Ješću sve i crveno meso i belo meso, ma i zeleno ako treba, pa makar to značilo da ću umreti sutra. To će biti moj lični bunt okrenut prema svim tim savetima koji nam se stalno plasiraju šta je dobro, a šta nikako ne smete da unesete u svoj organizam.

Organska hrana i zdrava ishrana je postala trend, a ne potreba da u sebe unosite zdrave namirnice. Ja tome od danas kažem glasno NE! Hoću da budem svaštojed i tačka.

Ista stvar se događa i sa vežbanjem i treniranjem. Do juče su pojedinci mislili da je joga sekta, a danas kad kažete da idete u teretanu na sprave ljudi vas gledaju kao da ste izašli iz kamenog doba, podignu obrvu i pitaju vas: A nisi čula za jogu? Da, čula sam za jogu još pre deset godina, ali mi jednostavno ne pada napamet da idem na jogu samo zato što je to u trendu.

Živeli ćevapi, pljeskavice sa lukom i krmenadle, živele sarme, baklave i orasnice, živeli čučnjevi i sklekovi! Živeli!!!!

Kada sam završila osnovne studije, rešila sam da upišem master, a potom i specijalističke i sve sam to uradila. Ne zato što sam prepametna osoba, štaviše smatram da sam prosečno inteligentna, nego zato što sam se zainatila, jer su mi svi govorili da od mene neće biti ništa pošto sam u gimnaziji bila nikakav đak. Uz pomoć malo upornosti i kojekakvih varki pregurala sam ja tu takozvanu studentsku muku. I isplatilo se. Ne zato što sam dobila posao iz snova sa abnormalnom platom, već što sada mogu sve to lepo da unesem svoj CV i da znam da mi poslodavac neće reći: Izvinite fali vam ovo ili fali vam ono. Eto, sad mi ništa ne fali, osim što sam prekvalifikovana za poslove koje bih želela pa me zato sa žaljenjem obaveštavaju da, eto gle čuda, nisam dobila taj posao. Nauka mi je donela muku!

Šta je sa ostalima?

Moj drug P ne može nikako da se zaposli jer i pored diplome ekonomskog fakulteta, nema master. A verovatno kad dobije master, neće moći da se zaposli jer nema doktorat i tako sve jovo nanovo. Igranka bez prestanka. Još jedan podatak je veoma zanimljiv. Najnovije istraživanje o potražnji poslova u našoj zemlji je pokazalo da je sve manje poslova za ljude sa fakultetskim diplomama, a sve više za građevinske radnike.

I šta nam preostaje?

Pa, takoreći ništa. Osim da zaboravimo na onu staru ‚‚studentska je muka pregolema‚‚ i da zavrnemo rukave i svi kolektivno odemo da nosimo šljunak i mešamo malter. Ne treba se stideti ni jednog posla. Ali zato, molim sve ambiciozne roditelja čija deca ne žele da studiraju da ih jednostavno ostave na miru. Nema muke bez nauke i nema nauke bez muke. To je živa istina!