Novosadopolis

I kada sam bila mlađa, a i sada oduvek sam maštala da postanem veliki pisac i da tada postanem slavna i bogata, a da se ljudi dive mojoj napisanoj reči. Ne mogu da lažem pa da kažem da nisam nikada probala. Jesam. I to nekoliko puta. Počinjala sam razne priče. Jednu sam razvukla na čak osamdeset strana i dala je mami i drugarici da je pročitaju. Nisu bile baš nešto zadovoljne, a ruku na srce nisam ni ja. Sve mi je bilo bez veze. Svaki put sam u glavi imala sjajnu ideju, uvod, razradu i zaključak, ali kada bih sela ispred belog papira sve mi je to postajalo krajnje glupo. Onda sam se zapitala da li je to moguće?

Šta se zapravo dogodilo?

Kada sam bila dete i čitala Milovana Vitezovića, tada se znalo ko i kako piše knjige. Vremena su se sasvim promenila. Današnje spisateljice, liče na sve osim na spisateljice. Vokabular im se sastoji od nekoliko stotina stranih reči i to je to. Svaka druga napiše po knjigu ili dve u kojoj se obavezno radi o jednoj sponzoruši, momcima sa vrelog asfalta ili grupi poznatih ličnosti i sve one posle toga postanu donekle poznate, ali naravno ne i baš bogate, jer je suma koju izdvojite da biste napisali roman i kasnije ga izdali poprilična. Ja to ne umem. Ili ne želim. Što bi rekao Đorđe BAlašević u svojoj pesmi Slow Motion: Neću da o tom pišem roman kao svaki prosečan grandoman. E pa Đole, neću ni ja!

Zašto se to dešava?

Fotografi kažu da svaki prosečni građanin koji izdvoji malo više para za fotoaparat umisli da je fotograf, smatram da je i u književnosti slična situacija. Svako ko ume da napiše i sklopi prosto proširenu rečenicu postane pisac ili bloger, sasvim je svejedno. Meni se to ni malo ne dopada. Takođe, veliki je problem što se izmišljaju stvari, događaji i ljudi. Svetislav Basara u jednom svom delu kaže da je najbolje pisati u prvom licu i obrađivati situacije koje su vam se dogodile, jer se tako ne udaljavate mnogo od istine. S toga da bi neko napisao dobar roman ne može da šeta markiranu torbu i ne izlazi iz kuće, mora da se kreće među običnim ljudima i skuplja njihova iskustva i razne priče. Takvi ljudi uglavnom sede po kafanama, pa ću ja nastaviti da obilazim ta mesta, sve dok ne uspem da napišem taj roman!

Pripadam onoj generaciji koja je imala tu sreću ili nesreću da odrasta tokom raznih ratova koji su se dešavali u našoj zemlji i regionu. Ipak, iako je bilo dosta žrtava tih godina, ne mogu da grešim dušu i da kažem da mi je žao što sam rasla u takvom jednom okruženju. Imala sam sve. Ne zato što sam bogata, nego što se moja mama M trudila da mi sve omogući, a ja kao i svaka mala razmažena mamina devojčica se trudila da sve to iskoristim. Ne, ako ste pomislili da je ovo hvalospev tipa ‚‚Sve o mojoj majci, hvala ti mama‚‚ nije. Ovo je tekst o događajima koji su uticali da mi postanemo nekakvi ljudi. Kakvi, takvi, ali pre svega nekakvi.

Kako je sve počelo?

Tih devedesetih dok su izbeglice stizale iz Bosne i Hrvatske, a litar benzina koštao kao danas jedan pristojni auto srednje klase, mi smo se igrali žmurke, limun – pomorandže, ledenog čikice, ribice i doktora, trule kobile, arjačkinje barjačkinje i još mnogih drugih dečijih igara koje su podrazumevale da budemo napolju, tj. na ulici.

Šta je to ulica?

Većina dece u današnje vreme, a sa njima i veliki broj mladih roditelja, smatra ulicu najopasnijim mestom od svih mesta na ovoj strašnoj planeti. To je, po njihovom mišljenju, onaj prostor, gde će vas pregaziti auto, izujedati pas lutalica Žuća ili silovati ludi Žika koji po ceo dan šeta gore dole i nešto mrmlja sebi u bradu. Zato ti mladi roditelji, svojoj deci najčešće ne daju da izlaze na ulicu jer je ona poprište raznih zala koje se mogu dogoditi malo nevinoj deci, pa ih zbog toga zatvaraju u zagušljive stanove i daju im da satima vršljaju po internetu.

A šta je zapravo istina?

Ulica je najdivnije mesto na ovoj planeti. Lepše je čak i od Kube… Ma kakve Kube, lepše je i od Holivuda. Tamo vaša deca nauče da budu dobra prema psima lutalicama steknu prave drugare i nauče da ludi Žika nije ludak koji im želi zlo, već osoba ista kao i mi, samo sa posebnim potrebama i sa kojom je vrlo prijatno razgovarati. A na drugoj strani, dok vaša deca koriste internet, mogu videti snimke kako deca njihovog uzrasta ubijaju nedužne životinje, kako se u Avganistanu vojnicima odsecaju glave i kako je to sasvim normalno, seks između dvoje, troje ili više ljudi, a njihova nova najbolja drugarica sa kojom se dopisuju preko Facebooka nema trinaest godina, nego pedeset i tri i onaniše dok čita šta vaše dete piše.

Dragi roditelji, pustite vašu decu napolje, neka osete vazduh, neka se igraju, a ako padnu i raskrvare nogu manje će ih boleti nego kada shavte da su svoje detinstvo straćili piljeći u monitor od računara.

Naše generacije su možda izgubile mogućnost da sa crvenim pasošem putuju po Evropi, ali vi ne dozvolite vašoj deci da izgube ulicu.   

Kada je trebala da se ove godine održi čuvena parada ponosa, zdušno sam bila protiv toga. Nisam od ljudi koji se plaše homoseksualaca, a nisam ni od onih koji misle da je takvo stanje bolest. A opet sam bila protiv toga. Čak sam se ozbiljno ljutila na osobe koje su me ubeđivale da je to poraz zemlje u kojoj živimo. Mislim na činjenicu da i pored toga što su mnogobrojni aktivisti uložili krv, suze i znoj, ovoga puta nisu uspeli da prošetaju svoji dva do tri kilometra.

Zbog čega sam ja bila protiv toga?

E pa ovako… Poznajem mnogo momaka i devojka koji u manjim društvima vrlo jasno ističu svoju sklonost prema istom polu, a onda kada izađu napolje, jednostavno zaborave da ih privlače isti polni organi, stavljaju kravate i oblače štikle i pljuju po onim istim aktivistima koji se srčan bore za prava pedera. Upravo takvi, mali i jadni ljudi često su me kritikovali zbog čega ne želim da se Parada održi. Odgovor je vrlo jasan, zato što od 100% homoseksualaca u našoj zemlji svega 3 i po posto toga dana stvarno izađe na ulicu. Meni je to tada bilo vrlo licemerno i nisam želela ni retorički da učestvujem u takvim stvarima.

Onda se dogodio preokret.

Najednom je postalo vrlo in biti homoseksualac. Ne bitno da li si peder ili lezbijka. Sasvim je svejedno. Postoje primeri gde su muškarci postali lezbijke, a žene pederi. Shvatili su ljudi da do posla vrlo možeš lako stići ako si pripadnik seksualnih manjina, a još ako se boriš jasno i glasno za njihova prava… Ih, pa ti sa na konju, što bi naš narod rekao. I tako prateći trend koji je ne sumnjivo došao sa zapada, naš narod se podelio na aktivne i pasivne homoseksualce. Odjednom bi svi išli na Paradu samo ako bi se ona održavala u nekom velikom poslovnom centru, kakav je recimo Air Port City na Novom Beogradu. I naravno kada bi se homoseksualci prekratili u mlade japije (termin koji smo takođe uveli sa zapada, a koji označava mladog i nadasve uspešnog čoveka). Nekada su se poslovi u našoj zemlji dobijali na vrlo pošten način, preko porodičnih i partijskih veza. Sada toga više nema, nego isključivo preko kreveta u koji ćete leći sa osobom istog pola. Tada je sasvim okej biti gej!

Postoji samo još jedan problem.

Dok sam i ja razmišljala o tome da podmetnem onu stvar, jer što bi moja baba D rekla nije ona sapun pa da se potroši, sinula mi je ideja. Zašto da stvarno radimo takve stvari i kompromitujemo sebe. Jednostavnije je početi lagati u vezi sa svojim seksualnim opredeljenjem i izmisliti kako tamo negde na primer u Londonu imamo dečka/devojku koji nam jako nedostaju. Tada dolazi do problema. Dobijete otkaz jer stvarno nećete da podmetnete svoje dupe ili ono što se ne troši i pretpostavljeni počinje da vas kinji, vrlo jasno i glasno vam prebacujući onu vašu/vašeg iz Londona. Vi obećate da ćete raskinuti i podmetnuti šta god da treba kako bi ste sačuvali vaš posao, ali onda vaš top menadžer homoseksualac koji je u svojoj biti vrlo sujetan ne želi ni da čuje za vas i počinje da vrši mobing nad vama za koji ne možete da ga tužite, jer ne postoje čvrsti dokazi i jedino što vam preostaje da date otkaz i zauvek ostanete obeleženi kao peder/lezbijka. Pa vi vidite šta vam je činiti.

Da, sasvim je okej biti gej.

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.