Novosadopolis

Gledam ja tako poslednjih nedelja televizor više nego što bi trebalo i što je zdravo. Gledam ja jedan program, pa drugi, pa okrenem treći, pa vratim na prvi, gledam, gledam i ništa mi nije jasno. Ne razumem o čemu se priča, ne znam pola ljudi koji se tu pojavljuju, ne znam koja je poenta određenih emisija, ne znam zašto se političari samo šetkaju po selima i fabrikama u odelima Hugo Bos, ništa ne znam. Ne mogu da shvatim toliku potrebu ljudi da gledaju sve te serije koje su isprekidane reklama koje traju, čini mi se, satima. Ništa ne razumem. Nisam pametna.

Šta se dešava?

Dešava se, opet naglašavam, čini mi se da sam postala glupa za tu hiperprodukciju televizijskog sadržaja. Takođe postala sam glupa i za srpski jezik, pa ne razumem pola reči koje dopiru iz elektronske kutije. Kao da mi je neko isprao mozak ili sam se teleportovala u Honduras i sad jednostavno ništa više ne znam. Čak ni kada okrenem onaj prvi kanal koji se sa ponosom naziva Javni servis ni tamo ništa ne razumem i da me Bog pita zašto kao svaki uzorni građanin plaćam pretplatu za taj program ni na to pitanje ne bih umela da mu odgovorim. Ko su ti ljudi koji donose odluke šta će se emitovati na televizijskom programu, gde su oni rasli, ja stvarno ne znam. Jednostavno ja zbog televizije sve manje znam iako je negde osnovna potreba čoveka koji gleda televizor da sazna neke nove informacije. Zar ne?

Lopovluk

Takođe, pored krađe koja se dešava (plaćanje 500 dinara za Javni servis koji je sve samo ne javni servis – uporedite RTS sa BBC), čelni ljudi samo kradu emisije koje su zanimljive prosečnom Amerikancu. Ili onom Amerikancu koji ima 38 godina živi u kući sa roditeljima i po ceo dan uživa u Mekdonaldsu. Ja to ne razumem i tačka.

Zaključak

S obzirom da se, eto poslednjih dana osećam glupo dok gledam televiziju, moram vam reći da to uopšte i nije tako loše. Mozak na ispašu pa kud koji mili moji, sve dok ne postanem pravi debeli Amerikanac!

Bilo je to pre dve decenije. Mama M mi je prvi put donela kinder jaje. Bio je to trenutak koji dugo nisam mogla da zaboravim. Preukusna čokolada, a unutra još i igračka iz jednog dela. Sreća! Neopisiva, sreća! Čini mi se da danas više ne postoje slatkiši koji mogu da vam izmame toliki osmeh.

Zbog čega je to tako?

Odgovor je vrlo jednostavan, slatkiši su nam preko noći postali dostupni. I dan danas mogu da nabrojim sve poslastice koje sam kao mala jedva čekala da dobijem. Počinjem: kinder jaje, žvazbuka, kamene bombone, žvake u obliku cigareta, žvake na metar, cipiripi (koji uopšte nema ukus kao ovaj danas), smoki flips u velikoj žutoj kesi, čokoladica marke Čiča Gliša čudo od slatkiša… Eh, kad spomenuh tog Glišu, zbog njega sam postala kriminalac sa pet godina. Bilo je to početkom devedesetih ili pred sam kraj osamdesetih. Još uvek su postajale radnje koje su se zvale C Market i Pekabeta. Plate su bile otprilike tri i po maraka, ali nama deci to nije baš mnogo značilo, bar meni nije. Mama M je odvela u prodavnicu i stalno je gunđala kako ničega nema i kako je sve papreno skupo. Baš iz tog razloga, ja sam htela da joj pomognem, pa sam sa rafa gde su čokoladice ćapila jednog Glišu i skembala ga u džep. Po povratku kući ponosno sam ga izvadila iz džepa i krenula da ga otvorim, imala sam osećaj kao da sam ga zaradila. Međutim, prevarila sam se. Mama M me je videla i naterala me je da se u suzama vratim u C Market, da se izvinim tetama koje su tamo radile i vratim Glišu. Bio je to preveliki stres za mene i odlučila sam da se više ne bavim kriminalnim radnjama.

Koja je poenta priče?

Danas deca imaju mnogo veći izbor slatkiša nego što smo mi imali, imaju mobilne telefone i razna čuda tehnike i vrlo verovatno svakog dana uživaju u nekim stranim poslasticama o kojim mi nismo mogli ni da sanjamo. Zato današnja deca kradu tek kad odrastu! Njima je zanimljivije da opljačkaju banku, jer čokolade već imaju.