Novosadopolis

Kada je trebala da se ove godine održi čuvena parada ponosa, zdušno sam bila protiv toga. Nisam od ljudi koji se plaše homoseksualaca, a nisam ni od onih koji misle da je takvo stanje bolest. A opet sam bila protiv toga. Čak sam se ozbiljno ljutila na osobe koje su me ubeđivale da je to poraz zemlje u kojoj živimo. Mislim na činjenicu da i pored toga što su mnogobrojni aktivisti uložili krv, suze i znoj, ovoga puta nisu uspeli da prošetaju svoji dva do tri kilometra.

Zbog čega sam ja bila protiv toga?

E pa ovako… Poznajem mnogo momaka i devojka koji u manjim društvima vrlo jasno ističu svoju sklonost prema istom polu, a onda kada izađu napolje, jednostavno zaborave da ih privlače isti polni organi, stavljaju kravate i oblače štikle i pljuju po onim istim aktivistima koji se srčan bore za prava pedera. Upravo takvi, mali i jadni ljudi često su me kritikovali zbog čega ne želim da se Parada održi. Odgovor je vrlo jasan, zato što od 100% homoseksualaca u našoj zemlji svega 3 i po posto toga dana stvarno izađe na ulicu. Meni je to tada bilo vrlo licemerno i nisam želela ni retorički da učestvujem u takvim stvarima.

Onda se dogodio preokret.

Najednom je postalo vrlo in biti homoseksualac. Ne bitno da li si peder ili lezbijka. Sasvim je svejedno. Postoje primeri gde su muškarci postali lezbijke, a žene pederi. Shvatili su ljudi da do posla vrlo možeš lako stići ako si pripadnik seksualnih manjina, a još ako se boriš jasno i glasno za njihova prava… Ih, pa ti sa na konju, što bi naš narod rekao. I tako prateći trend koji je ne sumnjivo došao sa zapada, naš narod se podelio na aktivne i pasivne homoseksualce. Odjednom bi svi išli na Paradu samo ako bi se ona održavala u nekom velikom poslovnom centru, kakav je recimo Air Port City na Novom Beogradu. I naravno kada bi se homoseksualci prekratili u mlade japije (termin koji smo takođe uveli sa zapada, a koji označava mladog i nadasve uspešnog čoveka). Nekada su se poslovi u našoj zemlji dobijali na vrlo pošten način, preko porodičnih i partijskih veza. Sada toga više nema, nego isključivo preko kreveta u koji ćete leći sa osobom istog pola. Tada je sasvim okej biti gej!

Postoji samo još jedan problem.

Dok sam i ja razmišljala o tome da podmetnem onu stvar, jer što bi moja baba D rekla nije ona sapun pa da se potroši, sinula mi je ideja. Zašto da stvarno radimo takve stvari i kompromitujemo sebe. Jednostavnije je početi lagati u vezi sa svojim seksualnim opredeljenjem i izmisliti kako tamo negde na primer u Londonu imamo dečka/devojku koji nam jako nedostaju. Tada dolazi do problema. Dobijete otkaz jer stvarno nećete da podmetnete svoje dupe ili ono što se ne troši i pretpostavljeni počinje da vas kinji, vrlo jasno i glasno vam prebacujući onu vašu/vašeg iz Londona. Vi obećate da ćete raskinuti i podmetnuti šta god da treba kako bi ste sačuvali vaš posao, ali onda vaš top menadžer homoseksualac koji je u svojoj biti vrlo sujetan ne želi ni da čuje za vas i počinje da vrši mobing nad vama za koji ne možete da ga tužite, jer ne postoje čvrsti dokazi i jedino što vam preostaje da date otkaz i zauvek ostanete obeleženi kao peder/lezbijka. Pa vi vidite šta vam je činiti.

Da, sasvim je okej biti gej.