Novosadopolis

Usisivač, pegla, sunđer, krpa, džoger, domestos… Sve su to prijatelji svake žene. Sa njima je teško, bez njih je još teže. Ne znam kako vi, ali ja osećam mučninu u stomaku svaki put kad treba da očistim kuću. Ne mislim samo na brisanje prašine, nego na sve zajedno, što bi naš narod rekao veliko spremanje. Nisam lenja, radim, učim i čistim stalno, ali mi stvarno to veoma teško pada.

Zbog čega je to tako?

Veliko spremanje samo po sebi zahteva prvo dobru organizaciju. Morate znati odakle početi, a gde završiti. Da li je startno mesto kupatilo ili pak kuhinja. Mogućnosti je mnogo. Morate odlučiti. Ne umem dobro da se organizujem, uvek mi treba četrdeset i pet minuta više zato što krenem od hodnika, koji se dok očistim dnevnu sobu, opet isprlja, pa moram opet da ga čistim. Jednom sam probala da napišem plan spremanja i da ga se pridržavam. Nije pomoglo, jer mi je mnogo manje minuta trebalo za kupatilo, nego što sam predvidela. Odustala sam od napismenog plana.

Sledeća stvar koja me jako nervira je sama ta sintagma – veliko spremanje. Veliko spremanje me podseća na nešto jako strašno. Kao čišćenje i spremanje vlastitog života, a ne puko čišćenje stana. Priznajte da je stvarno malo zastrašujuće kada pomislite na TO strašno veliko spremanje. Pomislite samo koliko bi bilo teško uzeti mobilni telefon ili bilo koji drugi imenik ili Facebook i tamo napravite veliko spremanje… Ufffff.

Šta raditi da sebi olakšate spremanje?

Pustite muziku, zaboravite da čistite, uzmite dezodorans (najbolji mikrofon na svetu) i počnite da snimate spot. Evo jednog predloga za ovu subotu.

http://www.youtube.com/watch?v=mj70mXG3E1M

Ponekad imam osećaj da kako godine prolaze, stvari koje su ranije bile lepe i normalne, sada postaju nakaradne i sve ostalo samo ne lepe. Ovo je veoma opširno objašnjenje jedne vrlo jednostavne teme. Nekada je normalno i lepo bilo da se dvoje ljudi zabavlja neko vreme i uživa u tim trenucima pre nego što stupe u seksualni odnos. Danas kada žene ili muškarac ne žure sa takvim stvarima oni su obično ili veoma frustrirana (žena) ili Edipovac (muškarac). Daleko od toga da želim da vam pričam o moralnim kodeksima ili o čistom seksu. Daleko od toga da sam za to da se u seksualne odnose stupa samo kada se izgovori sudbonosno da, ono što mene konkretno muči jeste što se vremenom neke stvari posmatraju sa gađenjem.

Hajde, ne mora se uvek sve svoditi na seks. Uzmimo drugi primer. Nekada je normalno bilo da deca kada već ne mogu napolju da se igraju, da uzmu i da čitaju knjige, da prave makete ili da crtaju. Danas se sve svodi na igranje video igrica i celodnevno gledanje američkih serija čiji scenariji često podsećaju na Teletabise. Nebo je plavo, trava je zelena. A kada im skrenete pažnju na neke stvari, oni vam obično kažu – Ne smaraj!

Ne mogu da se setim u kom trenutku je beše sve počelo da se menja, u kom trenutku smo zanemarili neke osnovne životne lepote. Kada je ružno postalo lepo i obrnuto?

Jesam romantičan tip, nekada gledam u prošlost i lepo mi je, češće gledam po internetu šta ćemo imati od tehnike sve u budućnosti i ne mogu da prestanem da se divim čovekovoj genijalnosti. Samo mi je žao što većina od nas zanemaruje lepe stvari koje su nam nekada bile tako bliske.

Knjigu u ruke i pravac klupa u parku. Voljenu osobu za ruku i pravac na most, odatle se vidi najlepši zalazak sunca. Film uvek možemo odgledati kasnije.

Kada sam poslednji put  razmišljala o svom životu, o svojoj budućnosti, o svojim planovima, o svom sutra, imala sam kristalnu sliku kako će sve to izgledati. Znala sam do najsitnijih detalja šta ću raditi, kako ću provoditi dane, sa kim ću se družiti, šta ću jesti. Danas ta slika nije više tako kristalna, ali nije ni mutna, jednostavno je više nema.

Zbog čega?

Rešila sam da ne želim vise apsolutno ništa da planiram, ne želim da budem deo malograđnskog predubeđenja da sve mora da se zna. Rešila sam da pustim da voda oteče i vidim šta će mi život doneti. Veoma mi je postalo ružno, a negde i strašno da zavirujem i požurujem budućnost. Sadašnjost je najlepši deo našeg života. Sadašnjost je onaj period kada treba da smo najsrećniji i najzadovoljniji stvarima koje nam se nude. E, pa tako i ja. Volim ovaj dan, iako možda on nije najsjajniji dan u mom životu. Zdrava sam i imam dovoljno mašte da od jednog jednostavnog dana napravim savršeni dan. Uživam u jednoj kafi i jednoj dobroj knjizi, ne treba mi više od toga. Ima ta jedna osoba koja me čini srećnom, dovoljno je. Hranim se suncem i osmesima dragih ljudi. Uživam u slobodi koja mi je data. Ta sloboda da ni sa čim nisam vezana ni za šta je zapravo ono što me pokreće i što me čini zadovoljnom.

Šta je čovekova sloboda?

Čovekova sloboda je onaj osećaj kada ste svesni sebe, svojih mogućnosti i potreba. Ne treba vam mnogo da biste bili slobodni. To nije stanje koje proističe iz materijalnog, već iz duhovnog nastojanja da vam sve ide od ruke. Jeste kliše rečenica da kakve su nam misli takav nam je i život, ali se u praksi pokazala kao verodostojna. Čovek je slobodan ako ne zavisi ni od čega i to je ideal za koji se vredi boriti.

Budimo slobodni!

Neko je slobodan kada šeta go po plaži, neko je slobodan kada pusti muziku i igra po kući, neko je slobodan kada trči besciljno, neko se tako oseća kada uveče izađe u grad, a poenta je da smo svi slobodni onda kada želimo takvi da budemo, dovoljno je samo da zatvorimo oči i verujemo da smo mi gospodari sopstvenog života…

A šta je život?

Život je samo par koraka, kao što kažu u jednoj novokomponovanoj pesmi. Par koraka koje svako od nas napravi dok postoji. Potrudimo se da ti koraci budu što lakši, zabavniji i slobodniji.

Sećam se nekada, pre čitavog ovog cirkusa koji savremeni intelektualci i političari nazivaju demokratijom, živeli smo u vremenu koji su takođe nazivali komunizmom iako to vreme nije baš ličilo na onaj pravi komunizam bila je to nekako više totalitarna vlast jednog čoveka. Ali hajde da se ne bavim politikom ni malo ovde.

Samo se eto sećam tog vremena, pre dosta godina kada u prodavnicama nije bilo svega kao što ima sada. Bilo je samo nekoliko proizvoda kao što su: šećer, so, brašno, ulje, jogurt i hleba, i da ne zaboravim čokoladice Najlepše želje. Danas u radnji možete naći sve što poželite, ali verovatno nemate para da kupite sve te đakonije, pa onda ponovo izaberete neke od ovih pobrojanih proizvoda.

Da se vratim na temu, kako ne bih počela da pišem i o ekonomiji, moja malenkost je od ovih nabrojanih proizvoda najviše volela hleb i jogurt. Bilo je to vreme kada je Mek bio preskup, a brza hrana se mogla naći samo u dva, tri kioska koja su bila daleko od moje kuće, a gradskog saobraćaja gotovo da nije ni bilo, odlazak u restoran predstavljao je praznik za celu porodicu. Baš u tom vremenu moja omiljena brza hrana bio je hleb umočen u jogurt. I to u ne bilo kakav jogurt, nego onaj u trouglastom pakovanju, taj je oduvek bio nekako najukusniji. Pamtim kako umačem hleb posle prvog pijanstva i nalivam se jogurtom u kuhinji, a sve mislim da me ostatak domaćinstva ne čuje.

Danas sam posle dugo vremena ponovo jela samo hleb i jogurt. Hvala Bogu imam para da jedem bilo gde, čak i da se počastim restoranom, ali nekako nedostajao mi je taj osećaj sreće kada umočiš prste u hladan jogurt. Nije više to taj jogurt, nije to više taj hleb, ali me i dalje obraduje činjenica da za radost ne treba mnogo, otprilike 60 dinara!

Nekada sam smatrala da je ljubav stvarno samo reč. Da čovek voli sebe, svoje bližnje, svoje ljubimce, svog partnera u onim granicama koje se smatraju normalnim i ne prelaze usađene okvire. Takođe sam mislila da samo mala deca vole čisto i nevino, ali sam onda shvatila da sam poslednjih desetak godina u velikoj zabludi.

Šta se desilo?

Sasvim slučajno sam upoznala osobu koja mi je otvorila oči. Ta osoba naučila me je da ljubav nije samo reč, da voleti poput deteta može svako i da je to nešto najlepše što može da se dogodi odrasloj osobi. Kako ne bismo skrenuli u patetiku, promenićemo tok misli. Ljubav nije prevaziđen pojam. Posmatrano iz perspektive deteta, voleti znači davati, kako starimo ta perspektiva se menja i mi zaboravljamo koliko je taj osećaj lep. Koliko je divno davati, a ne očekivati ništa zauzvrat. Čini mi se da su to ljudi mahom zaboravili, zaboravili su da od drugih osoba ne treba očekivati ništa. Zaboravili su da je davanje ono što nas čini srećnima.

Kako rešiti ovaj problem?

Vrlo lako. Veoma je bitno premotati svest u ne tako daleku prošlosti i prisetiti se koliko smo voleli drugare i simpatije iz vrtića i koliko nam je značilo kada nas ta simpatija povuče za kosu, to nam je bio znak da se i mi njemu ili njoj sviđamo.

Zaključak

Naučimo da dajemo ljubav, ne očekujući ništa za uzvrat. Volimo bez granica. Volimo bez očekivanja. Volimo bez obaveza. Sve će nam biti lakše. Svet će biti bolje mesto za život. Sunce će biti na našem nebu svakog dana, a kiša će nam biti prijatna. Ne zamerajmo partneru nervozu, učestvujmo sa njim i u ružnim i u lepim danima. Prošetajmo zajedno kroz park umesto što ćemo se svađati u kući. Volimo ljude oko nas, čak i onda kada nam se učini da oni ne vole nas.

Gledala sam se dugo i ogledalo pre tačno mesec dana. Gledam se u ogledalo svakog dana, ali tog dana sam se tako reći proučavala. I šta sam videla? Primetila sam da se moje telo menja. Sve je počelo da se menja, noge, zadnjica, stomak, grudi, ruke, lice. Ono što sam videla, prilično me je zabrinulo. Po prvi put sam u životu primetila da iako imam SAMO dvadeset i pet godina, počela sam malo da starim, odnosno telo mi se opustilo, a na licu sam dobila nekoliko bora.

Kao iz topa, krenula sam u teretanu. Mislim da sam otrčala u nju.

U teretani je tog jutra bio pravi raj za oči. Masa momaka i devojaka zategnutih tela sa osmehom na licu vežbala su na raznim spravama koje izgledaju kao da vam treba doktorska disertacija iz inženjeringa da biste umeli da rukujete sa njima. Krenula sam i ja da vežbam.

Kako su dani prolazili sve je manje i manje bilo tih prezgodnih ljudi koji izgledaju kao da su izašli iz Američke reklame za pastu za zube, a sve je više bilo sredovečnih ljudi koji uz suze i znoj vežbaju i pokušavaju da skinu masne naslage koje su se godinama taložile.

Počela sam da razgovaram sa njima, jer sam krenula da ovu ustanovu posećujem svakodnevno. I šta sam zaključila?

To su mahom gospođe i gospoda koji tvrde da dolaze radi zdravlja, a ako zagrebete ispod površine, videćete da se oni zapravo, isto kao i ja boje starenja i svojih mlitavih tela, naravno u mnogo većoj meri. Moram da priznam da mi ih je bilo i pomalo žao. Ne kažem da stariji ljudi ne treba da odlaze u teretanu, ali mislim da ne treba toliko da se opterećuju takvim stvarima. Svi životni periodi su lepi za sebe i čini mi se da je svaki sledeći lepši od onog prethodnog. Nije bitno kako nam izgleda lice ili telo, već ono što je u nama. Sa godinama postajemo samosvesniji i mudriji i treba da uživamo u tome.

A teretana?

U teretanu treba da odlazimo čisto radi kondicije i zdravog načina života, a ne da bismo bili lepi. U zdravom telu, zdrav duh uh!

Pričam ja tako sa drugaricom, priča ona meni i pričam ja njoj. Posle deset minuta razgovora, spustim slušalicu i da me Bog pita o čemu smo pričale, ja ne mogu da se setim. Ničega. Kao da se nismo čule. Bi to meni sumnjivo, pa je okrenem ponovo da mi kaže o čemu smo ono beše razgovarale, kad ono ne lezi vraže, ni ona se ne seća ničega. To je bio trenutak u kome sam se ozbiljno zabrinula šta je sa mojom memorijom.

Globalni problem

Nekoliko noći nisam mogla da zaspim jer sam se trudila da prizovem što više uspomena iz najranijeg detinstva, školskih i gimnazijalskih dana, kao i onih provedenih na fakultetu. Prevrtala sam se, okretala, preznojavala, ali bezuspešno. Osim nekoliko ljubavi, putovanja, teških pijanstava i svađa, nisam mogla da se setim ničeg drugog. I to me je mučilo. Poprilično. A onda kao da je neko odvrnuo česmu na najjače, bujica prošlosti je krenula. Bilo je tu svega. Ali zašto sam se toliko mučila da se setim svega? Odgovor je prost jednostavno sam doživela selektivnu amneziju, pojedine delove sam gumicom izbrisala kako bi mesto ustupila svežijim. Nije problem što sam pozaboravljala drugove iz obdaništa, veći je problem što sam zaboravila neke svoje izjave i postupke. Ipak, to očigledno nije samo moj problem. Svakog dana primećujem da je sve više ljudi koji oko mene selektivno zaboravljaju šta su kada i kome rekli, a to može da bude veoma opasno. Na primer, dogodi se da čujete da je neko nešto pre nekoliko godina na televiziji javno obećao neke stvari, a sada se više toga apsolutno ne seća. E to je problem.

Kako rešiti takav problem?

Rešenje je vrlo jednostavno i svima dostupno, pa tako molim sve da:

1.     Počnu da zapisuju negde sve ono što kažu i obećaju

2.     Preispitaju sebe svake večeri šta su toga dana radili

3.     I nikada ne poriču određene stvari, ako se ne sećaju da su ih uradili, jer vrlo često ih STVARNO jesu uradili.

U slučaju da i posle ovoga nastavite da patite od selektivne amnezije, najbolje se javite prvom psihologu jer je vaš problem dublji nego moj ili idite do prve kafane i pošteno se olešite od alkohola, jer ćete onda stvarno sve zaboraviti.

Gledajući televiziju, kako ovu našu tako i onu stranu, ne mogu a da ne primetim da iako je po zakonu da reklame traju do šest minuta to niko ne poštuje. Marketing je postao sve. Marketing je postao Bog. Reklame su deo naše svakodnevnice. I to nije problem, jer živ se čovek na sve navikne.

A gde je onda problem?

Vrlo je teško napraviti razliku između dobre reklame i one koja ti ubije svaku želju za ponovnim gledanjem iste ili stvori kontra efekat, odnosno dovedete u stanje da nikada, ali nikada ne želiš da kupiš taj proizvod ili koristiš taj proizvod. Takvih je video spotova u poslednje vreme vreme i previše. Stručnjaci za marketing su stvarno počeli da preteruju u svakom smislu. A što je najgore nisu samo problem televizijske reklame, tu su i brendirani autobusi, brendirane zgrade, a po svemu sudeći uskoro će početi i nas same da brendiraju. Pa će tako ljudi koje boli stomak imati istetovirano ime leka na stomaku. I tako sve u krug. Problem ne bi bio toliki da su to neke zanimljive i poučne reklame. Naprotiv tada bi sve bilo mnogo drugačije, ali samo kad pomislim na jednu reklamu za lek protiv gasova u kojoj se čuje zvuk ispuštanja istih a dokumenta u kadru se razlete, meni se prevrne želudac.

Gde su nestale ideje?

U želji da što jeftinije prođu dok snimaju određene reklame, agencije štede na svemu. Ali, nije potrebno puno para da bi se snimila reklama, nego samo dobra ideja. Te ideje su uglavnom nestale, i reklame se snimaju samo da bi se snimile, a ne i da pošalju pravu i odgovarajuću poruku. Tako dobijamo hiperprodukciju užasnih tv spotova koji su više nego sramotni. Nekada su reklame bile u produkcijskom smislu mnogo jeftinije, ali svakako nije bilo ovakvih gluposti koje nam se danas plasiraju.

Šta im je činiti?

Ovo je poslednji trenutak da se ljudi koji se bave proizvodnjom i osmišljavanjem reklama saberu i počnu da stvaraju kvalitetni propagandni materijal, jer je ovo sad već vređanje inteligencije, a čak i nije smešno.

http://www.youtube.com/watch?v=SYfookSklWQ

Svakog dana bar jednom ili tri puta pročitam na internetu šta je zdrav obrok, a šta nije. I više mi ništa nije jasno. Jedni kažu da je doručak važan, drugi kažu da je ručak važniji, dok je oko večere hiljade oprečnih mišljenja. Uf. Sve je to meni jako komplikovano. Kada sam bila mala jasno se znalo kad se jede i šta se jede. Ručak je uvek bio u 13h, jer što bi moja baba D rekla: Ljudi jedu kad je vreme, a životinje kad su gladne! Na našem meniju je bilo svega od povrća, supe, mesa i uvek nekog kolača. Međutim, u jednom trenutku je mama M rešila da i mi počnemo da se hranimo zdravo. Izbacila je ulje i masno meso, a uvela skušu, kelerabu i razno drugo povrće koje ja ne umem ni da izgovorim.

Kad sam se odselila od kuće i počela sama da kuvam, trudila sam se da se i dalje pridržavam nekih pravila kada je reč o zdravoj hrani. A onda sam se potpuno iznervirala, jer što više čitam o povrću, mesu i drugim namirnicama, shvatam da ja uskoro neću imati ništa da jedem, jer u principu ništa nije zdravo. Moji unučići će verovatno biti programirani tako da žive od vode i vazduha.

Redovno idem u teretanu, alkohol i cigare sam smanjila na minimum, stvarno mi ništa ne pada teško. Ali sam odlučila da se hrane više uopšte ne odričem! Ješću sve i crveno meso i belo meso, ma i zeleno ako treba, pa makar to značilo da ću umreti sutra. To će biti moj lični bunt okrenut prema svim tim savetima koji nam se stalno plasiraju šta je dobro, a šta nikako ne smete da unesete u svoj organizam.

Organska hrana i zdrava ishrana je postala trend, a ne potreba da u sebe unosite zdrave namirnice. Ja tome od danas kažem glasno NE! Hoću da budem svaštojed i tačka.

Ista stvar se događa i sa vežbanjem i treniranjem. Do juče su pojedinci mislili da je joga sekta, a danas kad kažete da idete u teretanu na sprave ljudi vas gledaju kao da ste izašli iz kamenog doba, podignu obrvu i pitaju vas: A nisi čula za jogu? Da, čula sam za jogu još pre deset godina, ali mi jednostavno ne pada napamet da idem na jogu samo zato što je to u trendu.

Živeli ćevapi, pljeskavice sa lukom i krmenadle, živele sarme, baklave i orasnice, živeli čučnjevi i sklekovi! Živeli!!!!

Kada sam završila osnovne studije, rešila sam da upišem master, a potom i specijalističke i sve sam to uradila. Ne zato što sam prepametna osoba, štaviše smatram da sam prosečno inteligentna, nego zato što sam se zainatila, jer su mi svi govorili da od mene neće biti ništa pošto sam u gimnaziji bila nikakav đak. Uz pomoć malo upornosti i kojekakvih varki pregurala sam ja tu takozvanu studentsku muku. I isplatilo se. Ne zato što sam dobila posao iz snova sa abnormalnom platom, već što sada mogu sve to lepo da unesem svoj CV i da znam da mi poslodavac neće reći: Izvinite fali vam ovo ili fali vam ono. Eto, sad mi ništa ne fali, osim što sam prekvalifikovana za poslove koje bih želela pa me zato sa žaljenjem obaveštavaju da, eto gle čuda, nisam dobila taj posao. Nauka mi je donela muku!

Šta je sa ostalima?

Moj drug P ne može nikako da se zaposli jer i pored diplome ekonomskog fakulteta, nema master. A verovatno kad dobije master, neće moći da se zaposli jer nema doktorat i tako sve jovo nanovo. Igranka bez prestanka. Još jedan podatak je veoma zanimljiv. Najnovije istraživanje o potražnji poslova u našoj zemlji je pokazalo da je sve manje poslova za ljude sa fakultetskim diplomama, a sve više za građevinske radnike.

I šta nam preostaje?

Pa, takoreći ništa. Osim da zaboravimo na onu staru ‚‚studentska je muka pregolema‚‚ i da zavrnemo rukave i svi kolektivno odemo da nosimo šljunak i mešamo malter. Ne treba se stideti ni jednog posla. Ali zato, molim sve ambiciozne roditelja čija deca ne žele da studiraju da ih jednostavno ostave na miru. Nema muke bez nauke i nema nauke bez muke. To je živa istina!

Dopisujem se sa drugaricom i sve vreme imam osmeh na usnama jer sam lepo raspoložena od jutros. Šalim se na račun svega i svačega. U jednom trenutku stiže mi od nje poruka da sam preterala i da ne shvata poentu zašto sam toliko nadrndana od rane zore. Meni ništa nije jasno. Prvo pomislim da nisam rekla greškom nešto što nisam trebala. Odem u pročitane poruke i vidim sve ono što sam mislila. Okrenem je da je pitam šta sam zgrešila, ne javlja mi se. Pošaljem joj poruku da sam se šalila, a posle petnaestak minuta dobijem odgovor da se sigurno nisam šalila pošto je potanko pregledala sve moje poruke i nigde nije primetila da sam otkucala smajlija i da joj se neko vreme ne javljam dok se malo ne odljuti. Prvo sam pomislila šta se dešava sa ovom ženom, ali pošto nisam mogla da dođem do zaključka okrenula sam drugu drugaricu da joj prepričam novonastalu situaciju. Za divno čudo i ona mi je rekla da ne bi shvatila da se šalim, pošto nigde nema tog prokletog smajlija.

Izvinila sam se

Momentalno sam poslala drugarici koja se naljutila podužu poruku u kojoj sam se izvinila na sto mogućih načina i obećala od sveg srca da ću od sada u svakoj moj poruci otkucati po jednog smajlija.

Zapitala sam se

I tako, sad razmišljam da li je zdrav smisao za humor nestao usled najezde viceva o Čak Norisu ili ga je jednostavno pojela najezda nove tehnologije koja podrazumeva da kada kažeš nešto za šta smatraš da je duhovito moraš da otkucaš i to nasmejano lice koje se sastoji od dve tačke i otvorene zagrade. Ovo pitanje dovelo me je i do drugog pitanja, a to je kako biti duhovit i to pokazati u današnje vreme, kao i do trećeg ko danas zapravo ima zdrav smisao za humor?!

Odgovor

Onda sam shvatila da se ljudi više ne šale kao nekada, da se dogodilo nešto strašno, smisao za humor je nestao. Molim sve koji ovo pročitaju da u sebi smisle neku šalu koja ne podrazumeva bacanje ‚‚hejta‚‚ po drugima, ime Čak Norisa ili rasističke teme vezane za Rome.

Svi stalno govore o ljubavi i ljubavnim problemima. Žale se, sanjare, razmenjuju iskustva. Moram priznati da sam i ja od onih žena koja voli da daje ljubavne savete i da iste prima. Međutim, primetila sam jednu stvar u poslednje vreme. Sve je manje sanjarenja o gospodinu ili gospođi savršenom ili savršenoj, a sve više se priča o ljubomori i prevarama. Nema više usputnih maštanja tipa ‚‚kako bi bilo lepo imati pored sebe nekog za ceo život‚‚, takva razmišljanja su nestala. Na tapetu su samo neverovatni iskazi ostavljenih žena ili ostavljenih muškaraca.

Gde je zapelo?

S obzirom da su ljudi sve manje zadovoljni svojim životima, oni postaju nezadovoljni i drugim ljudima, a naravno prvi u redu su partneri ili partnerke. Svađe koje započinju obično kao vrlo bezazlene, za tili čas postaju seme razdora u ljubavnim odnosima. Obično sve počne od toga što se gubi poverenje, jer ljudi imaju vremena na pretek da razmišljaju gde su i šta rade njihovi voljeni. Zatim, tu je problem i poroka. Sve je više, što žena što muškaraca, koji spas od dosade ili izlaz iz problema pronalaze u alkoholu ili lakim drogama. Naučno je dokazano da su poroci i stres na poslu jedni od najvećih uzročnika razlaza dvoje ljudi. Kod nas se poroci uzgajaju kao najlepše bilje, a činjenica da je stopa nezadovoljnih radnim odnosom sve veća ukazuje na to da je pravo čudo kako dvoje ljudi mogu da ostanu zajedno.

Elem

Kada se ljudi posvađaju, odnosno kada dođe do tačke ključanja, oni pribegavaju nasilničkom ponašanju. Te tako je u Srbiji sve više sigurnih kuća i za jači i za slabiji pol. Mnoga od tih nasilničkih ponašanja, završavaju se smrtnim ishodom. I tu dolazimo do suština. U tim trenucima najčešće upotrebljeno oružje u našoj zemlji je sekira. Malo, malo pa u novinama pročitate kako je suprug/supruga usmrtio svog partnera ovim hladnim oružjem. I tada nema povratka.

Bolje sprečiti, nego lečiti

Moj predlog je da se sve napravljene sekire pokupe iz domaćinstava i da se zabrani njihova prodaja, a da se one počnu izvoziti u ratom zahvaćene zemlje. Pa da se oparimo, a i da privreda počne da cveta. I što bi Anica Dobra u filmu Točkovi rekla: Vodite ljubav, a ne rat!

Gledam ja tako poslednjih nedelja televizor više nego što bi trebalo i što je zdravo. Gledam ja jedan program, pa drugi, pa okrenem treći, pa vratim na prvi, gledam, gledam i ništa mi nije jasno. Ne razumem o čemu se priča, ne znam pola ljudi koji se tu pojavljuju, ne znam koja je poenta određenih emisija, ne znam zašto se političari samo šetkaju po selima i fabrikama u odelima Hugo Bos, ništa ne znam. Ne mogu da shvatim toliku potrebu ljudi da gledaju sve te serije koje su isprekidane reklama koje traju, čini mi se, satima. Ništa ne razumem. Nisam pametna.

Šta se dešava?

Dešava se, opet naglašavam, čini mi se da sam postala glupa za tu hiperprodukciju televizijskog sadržaja. Takođe postala sam glupa i za srpski jezik, pa ne razumem pola reči koje dopiru iz elektronske kutije. Kao da mi je neko isprao mozak ili sam se teleportovala u Honduras i sad jednostavno ništa više ne znam. Čak ni kada okrenem onaj prvi kanal koji se sa ponosom naziva Javni servis ni tamo ništa ne razumem i da me Bog pita zašto kao svaki uzorni građanin plaćam pretplatu za taj program ni na to pitanje ne bih umela da mu odgovorim. Ko su ti ljudi koji donose odluke šta će se emitovati na televizijskom programu, gde su oni rasli, ja stvarno ne znam. Jednostavno ja zbog televizije sve manje znam iako je negde osnovna potreba čoveka koji gleda televizor da sazna neke nove informacije. Zar ne?

Lopovluk

Takođe, pored krađe koja se dešava (plaćanje 500 dinara za Javni servis koji je sve samo ne javni servis – uporedite RTS sa BBC), čelni ljudi samo kradu emisije koje su zanimljive prosečnom Amerikancu. Ili onom Amerikancu koji ima 38 godina živi u kući sa roditeljima i po ceo dan uživa u Mekdonaldsu. Ja to ne razumem i tačka.

Zaključak

S obzirom da se, eto poslednjih dana osećam glupo dok gledam televiziju, moram vam reći da to uopšte i nije tako loše. Mozak na ispašu pa kud koji mili moji, sve dok ne postanem pravi debeli Amerikanac!

Bilo je to pre dve decenije. Mama M mi je prvi put donela kinder jaje. Bio je to trenutak koji dugo nisam mogla da zaboravim. Preukusna čokolada, a unutra još i igračka iz jednog dela. Sreća! Neopisiva, sreća! Čini mi se da danas više ne postoje slatkiši koji mogu da vam izmame toliki osmeh.

Zbog čega je to tako?

Odgovor je vrlo jednostavan, slatkiši su nam preko noći postali dostupni. I dan danas mogu da nabrojim sve poslastice koje sam kao mala jedva čekala da dobijem. Počinjem: kinder jaje, žvazbuka, kamene bombone, žvake u obliku cigareta, žvake na metar, cipiripi (koji uopšte nema ukus kao ovaj danas), smoki flips u velikoj žutoj kesi, čokoladica marke Čiča Gliša čudo od slatkiša… Eh, kad spomenuh tog Glišu, zbog njega sam postala kriminalac sa pet godina. Bilo je to početkom devedesetih ili pred sam kraj osamdesetih. Još uvek su postajale radnje koje su se zvale C Market i Pekabeta. Plate su bile otprilike tri i po maraka, ali nama deci to nije baš mnogo značilo, bar meni nije. Mama M je odvela u prodavnicu i stalno je gunđala kako ničega nema i kako je sve papreno skupo. Baš iz tog razloga, ja sam htela da joj pomognem, pa sam sa rafa gde su čokoladice ćapila jednog Glišu i skembala ga u džep. Po povratku kući ponosno sam ga izvadila iz džepa i krenula da ga otvorim, imala sam osećaj kao da sam ga zaradila. Međutim, prevarila sam se. Mama M me je videla i naterala me je da se u suzama vratim u C Market, da se izvinim tetama koje su tamo radile i vratim Glišu. Bio je to preveliki stres za mene i odlučila sam da se više ne bavim kriminalnim radnjama.

Koja je poenta priče?

Danas deca imaju mnogo veći izbor slatkiša nego što smo mi imali, imaju mobilne telefone i razna čuda tehnike i vrlo verovatno svakog dana uživaju u nekim stranim poslasticama o kojim mi nismo mogli ni da sanjamo. Zato današnja deca kradu tek kad odrastu! Njima je zanimljivije da opljačkaju banku, jer čokolade već imaju.

I kada sam bila mlađa, a i sada oduvek sam maštala da postanem veliki pisac i da tada postanem slavna i bogata, a da se ljudi dive mojoj napisanoj reči. Ne mogu da lažem pa da kažem da nisam nikada probala. Jesam. I to nekoliko puta. Počinjala sam razne priče. Jednu sam razvukla na čak osamdeset strana i dala je mami i drugarici da je pročitaju. Nisu bile baš nešto zadovoljne, a ruku na srce nisam ni ja. Sve mi je bilo bez veze. Svaki put sam u glavi imala sjajnu ideju, uvod, razradu i zaključak, ali kada bih sela ispred belog papira sve mi je to postajalo krajnje glupo. Onda sam se zapitala da li je to moguće?

Šta se zapravo dogodilo?

Kada sam bila dete i čitala Milovana Vitezovića, tada se znalo ko i kako piše knjige. Vremena su se sasvim promenila. Današnje spisateljice, liče na sve osim na spisateljice. Vokabular im se sastoji od nekoliko stotina stranih reči i to je to. Svaka druga napiše po knjigu ili dve u kojoj se obavezno radi o jednoj sponzoruši, momcima sa vrelog asfalta ili grupi poznatih ličnosti i sve one posle toga postanu donekle poznate, ali naravno ne i baš bogate, jer je suma koju izdvojite da biste napisali roman i kasnije ga izdali poprilična. Ja to ne umem. Ili ne želim. Što bi rekao Đorđe BAlašević u svojoj pesmi Slow Motion: Neću da o tom pišem roman kao svaki prosečan grandoman. E pa Đole, neću ni ja!

Zašto se to dešava?

Fotografi kažu da svaki prosečni građanin koji izdvoji malo više para za fotoaparat umisli da je fotograf, smatram da je i u književnosti slična situacija. Svako ko ume da napiše i sklopi prosto proširenu rečenicu postane pisac ili bloger, sasvim je svejedno. Meni se to ni malo ne dopada. Takođe, veliki je problem što se izmišljaju stvari, događaji i ljudi. Svetislav Basara u jednom svom delu kaže da je najbolje pisati u prvom licu i obrađivati situacije koje su vam se dogodile, jer se tako ne udaljavate mnogo od istine. S toga da bi neko napisao dobar roman ne može da šeta markiranu torbu i ne izlazi iz kuće, mora da se kreće među običnim ljudima i skuplja njihova iskustva i razne priče. Takvi ljudi uglavnom sede po kafanama, pa ću ja nastaviti da obilazim ta mesta, sve dok ne uspem da napišem taj roman!