Novosadopolis

Gledala sam se dugo i ogledalo pre tačno mesec dana. Gledam se u ogledalo svakog dana, ali tog dana sam se tako reći proučavala. I šta sam videla? Primetila sam da se moje telo menja. Sve je počelo da se menja, noge, zadnjica, stomak, grudi, ruke, lice. Ono što sam videla, prilično me je zabrinulo. Po prvi put sam u životu primetila da iako imam SAMO dvadeset i pet godina, počela sam malo da starim, odnosno telo mi se opustilo, a na licu sam dobila nekoliko bora.

Kao iz topa, krenula sam u teretanu. Mislim da sam otrčala u nju.

U teretani je tog jutra bio pravi raj za oči. Masa momaka i devojaka zategnutih tela sa osmehom na licu vežbala su na raznim spravama koje izgledaju kao da vam treba doktorska disertacija iz inženjeringa da biste umeli da rukujete sa njima. Krenula sam i ja da vežbam.

Kako su dani prolazili sve je manje i manje bilo tih prezgodnih ljudi koji izgledaju kao da su izašli iz Američke reklame za pastu za zube, a sve je više bilo sredovečnih ljudi koji uz suze i znoj vežbaju i pokušavaju da skinu masne naslage koje su se godinama taložile.

Počela sam da razgovaram sa njima, jer sam krenula da ovu ustanovu posećujem svakodnevno. I šta sam zaključila?

To su mahom gospođe i gospoda koji tvrde da dolaze radi zdravlja, a ako zagrebete ispod površine, videćete da se oni zapravo, isto kao i ja boje starenja i svojih mlitavih tela, naravno u mnogo većoj meri. Moram da priznam da mi ih je bilo i pomalo žao. Ne kažem da stariji ljudi ne treba da odlaze u teretanu, ali mislim da ne treba toliko da se opterećuju takvim stvarima. Svi životni periodi su lepi za sebe i čini mi se da je svaki sledeći lepši od onog prethodnog. Nije bitno kako nam izgleda lice ili telo, već ono što je u nama. Sa godinama postajemo samosvesniji i mudriji i treba da uživamo u tome.

A teretana?

U teretanu treba da odlazimo čisto radi kondicije i zdravog načina života, a ne da bismo bili lepi. U zdravom telu, zdrav duh uh!

Pričam ja tako sa drugaricom, priča ona meni i pričam ja njoj. Posle deset minuta razgovora, spustim slušalicu i da me Bog pita o čemu smo pričale, ja ne mogu da se setim. Ničega. Kao da se nismo čule. Bi to meni sumnjivo, pa je okrenem ponovo da mi kaže o čemu smo ono beše razgovarale, kad ono ne lezi vraže, ni ona se ne seća ničega. To je bio trenutak u kome sam se ozbiljno zabrinula šta je sa mojom memorijom.

Globalni problem

Nekoliko noći nisam mogla da zaspim jer sam se trudila da prizovem što više uspomena iz najranijeg detinstva, školskih i gimnazijalskih dana, kao i onih provedenih na fakultetu. Prevrtala sam se, okretala, preznojavala, ali bezuspešno. Osim nekoliko ljubavi, putovanja, teških pijanstava i svađa, nisam mogla da se setim ničeg drugog. I to me je mučilo. Poprilično. A onda kao da je neko odvrnuo česmu na najjače, bujica prošlosti je krenula. Bilo je tu svega. Ali zašto sam se toliko mučila da se setim svega? Odgovor je prost jednostavno sam doživela selektivnu amneziju, pojedine delove sam gumicom izbrisala kako bi mesto ustupila svežijim. Nije problem što sam pozaboravljala drugove iz obdaništa, veći je problem što sam zaboravila neke svoje izjave i postupke. Ipak, to očigledno nije samo moj problem. Svakog dana primećujem da je sve više ljudi koji oko mene selektivno zaboravljaju šta su kada i kome rekli, a to može da bude veoma opasno. Na primer, dogodi se da čujete da je neko nešto pre nekoliko godina na televiziji javno obećao neke stvari, a sada se više toga apsolutno ne seća. E to je problem.

Kako rešiti takav problem?

Rešenje je vrlo jednostavno i svima dostupno, pa tako molim sve da:

1.     Počnu da zapisuju negde sve ono što kažu i obećaju

2.     Preispitaju sebe svake večeri šta su toga dana radili

3.     I nikada ne poriču određene stvari, ako se ne sećaju da su ih uradili, jer vrlo često ih STVARNO jesu uradili.

U slučaju da i posle ovoga nastavite da patite od selektivne amnezije, najbolje se javite prvom psihologu jer je vaš problem dublji nego moj ili idite do prve kafane i pošteno se olešite od alkohola, jer ćete onda stvarno sve zaboraviti.

Gledajući televiziju, kako ovu našu tako i onu stranu, ne mogu a da ne primetim da iako je po zakonu da reklame traju do šest minuta to niko ne poštuje. Marketing je postao sve. Marketing je postao Bog. Reklame su deo naše svakodnevnice. I to nije problem, jer živ se čovek na sve navikne.

A gde je onda problem?

Vrlo je teško napraviti razliku između dobre reklame i one koja ti ubije svaku želju za ponovnim gledanjem iste ili stvori kontra efekat, odnosno dovedete u stanje da nikada, ali nikada ne želiš da kupiš taj proizvod ili koristiš taj proizvod. Takvih je video spotova u poslednje vreme vreme i previše. Stručnjaci za marketing su stvarno počeli da preteruju u svakom smislu. A što je najgore nisu samo problem televizijske reklame, tu su i brendirani autobusi, brendirane zgrade, a po svemu sudeći uskoro će početi i nas same da brendiraju. Pa će tako ljudi koje boli stomak imati istetovirano ime leka na stomaku. I tako sve u krug. Problem ne bi bio toliki da su to neke zanimljive i poučne reklame. Naprotiv tada bi sve bilo mnogo drugačije, ali samo kad pomislim na jednu reklamu za lek protiv gasova u kojoj se čuje zvuk ispuštanja istih a dokumenta u kadru se razlete, meni se prevrne želudac.

Gde su nestale ideje?

U želji da što jeftinije prođu dok snimaju određene reklame, agencije štede na svemu. Ali, nije potrebno puno para da bi se snimila reklama, nego samo dobra ideja. Te ideje su uglavnom nestale, i reklame se snimaju samo da bi se snimile, a ne i da pošalju pravu i odgovarajuću poruku. Tako dobijamo hiperprodukciju užasnih tv spotova koji su više nego sramotni. Nekada su reklame bile u produkcijskom smislu mnogo jeftinije, ali svakako nije bilo ovakvih gluposti koje nam se danas plasiraju.

Šta im je činiti?

Ovo je poslednji trenutak da se ljudi koji se bave proizvodnjom i osmišljavanjem reklama saberu i počnu da stvaraju kvalitetni propagandni materijal, jer je ovo sad već vređanje inteligencije, a čak i nije smešno.

http://www.youtube.com/watch?v=SYfookSklWQ

Svakog dana bar jednom ili tri puta pročitam na internetu šta je zdrav obrok, a šta nije. I više mi ništa nije jasno. Jedni kažu da je doručak važan, drugi kažu da je ručak važniji, dok je oko večere hiljade oprečnih mišljenja. Uf. Sve je to meni jako komplikovano. Kada sam bila mala jasno se znalo kad se jede i šta se jede. Ručak je uvek bio u 13h, jer što bi moja baba D rekla: Ljudi jedu kad je vreme, a životinje kad su gladne! Na našem meniju je bilo svega od povrća, supe, mesa i uvek nekog kolača. Međutim, u jednom trenutku je mama M rešila da i mi počnemo da se hranimo zdravo. Izbacila je ulje i masno meso, a uvela skušu, kelerabu i razno drugo povrće koje ja ne umem ni da izgovorim.

Kad sam se odselila od kuće i počela sama da kuvam, trudila sam se da se i dalje pridržavam nekih pravila kada je reč o zdravoj hrani. A onda sam se potpuno iznervirala, jer što više čitam o povrću, mesu i drugim namirnicama, shvatam da ja uskoro neću imati ništa da jedem, jer u principu ništa nije zdravo. Moji unučići će verovatno biti programirani tako da žive od vode i vazduha.

Redovno idem u teretanu, alkohol i cigare sam smanjila na minimum, stvarno mi ništa ne pada teško. Ali sam odlučila da se hrane više uopšte ne odričem! Ješću sve i crveno meso i belo meso, ma i zeleno ako treba, pa makar to značilo da ću umreti sutra. To će biti moj lični bunt okrenut prema svim tim savetima koji nam se stalno plasiraju šta je dobro, a šta nikako ne smete da unesete u svoj organizam.

Organska hrana i zdrava ishrana je postala trend, a ne potreba da u sebe unosite zdrave namirnice. Ja tome od danas kažem glasno NE! Hoću da budem svaštojed i tačka.

Ista stvar se događa i sa vežbanjem i treniranjem. Do juče su pojedinci mislili da je joga sekta, a danas kad kažete da idete u teretanu na sprave ljudi vas gledaju kao da ste izašli iz kamenog doba, podignu obrvu i pitaju vas: A nisi čula za jogu? Da, čula sam za jogu još pre deset godina, ali mi jednostavno ne pada napamet da idem na jogu samo zato što je to u trendu.

Živeli ćevapi, pljeskavice sa lukom i krmenadle, živele sarme, baklave i orasnice, živeli čučnjevi i sklekovi! Živeli!!!!

Kada sam završila osnovne studije, rešila sam da upišem master, a potom i specijalističke i sve sam to uradila. Ne zato što sam prepametna osoba, štaviše smatram da sam prosečno inteligentna, nego zato što sam se zainatila, jer su mi svi govorili da od mene neće biti ništa pošto sam u gimnaziji bila nikakav đak. Uz pomoć malo upornosti i kojekakvih varki pregurala sam ja tu takozvanu studentsku muku. I isplatilo se. Ne zato što sam dobila posao iz snova sa abnormalnom platom, već što sada mogu sve to lepo da unesem svoj CV i da znam da mi poslodavac neće reći: Izvinite fali vam ovo ili fali vam ono. Eto, sad mi ništa ne fali, osim što sam prekvalifikovana za poslove koje bih želela pa me zato sa žaljenjem obaveštavaju da, eto gle čuda, nisam dobila taj posao. Nauka mi je donela muku!

Šta je sa ostalima?

Moj drug P ne može nikako da se zaposli jer i pored diplome ekonomskog fakulteta, nema master. A verovatno kad dobije master, neće moći da se zaposli jer nema doktorat i tako sve jovo nanovo. Igranka bez prestanka. Još jedan podatak je veoma zanimljiv. Najnovije istraživanje o potražnji poslova u našoj zemlji je pokazalo da je sve manje poslova za ljude sa fakultetskim diplomama, a sve više za građevinske radnike.

I šta nam preostaje?

Pa, takoreći ništa. Osim da zaboravimo na onu staru ‚‚studentska je muka pregolema‚‚ i da zavrnemo rukave i svi kolektivno odemo da nosimo šljunak i mešamo malter. Ne treba se stideti ni jednog posla. Ali zato, molim sve ambiciozne roditelja čija deca ne žele da studiraju da ih jednostavno ostave na miru. Nema muke bez nauke i nema nauke bez muke. To je živa istina!

Dopisujem se sa drugaricom i sve vreme imam osmeh na usnama jer sam lepo raspoložena od jutros. Šalim se na račun svega i svačega. U jednom trenutku stiže mi od nje poruka da sam preterala i da ne shvata poentu zašto sam toliko nadrndana od rane zore. Meni ništa nije jasno. Prvo pomislim da nisam rekla greškom nešto što nisam trebala. Odem u pročitane poruke i vidim sve ono što sam mislila. Okrenem je da je pitam šta sam zgrešila, ne javlja mi se. Pošaljem joj poruku da sam se šalila, a posle petnaestak minuta dobijem odgovor da se sigurno nisam šalila pošto je potanko pregledala sve moje poruke i nigde nije primetila da sam otkucala smajlija i da joj se neko vreme ne javljam dok se malo ne odljuti. Prvo sam pomislila šta se dešava sa ovom ženom, ali pošto nisam mogla da dođem do zaključka okrenula sam drugu drugaricu da joj prepričam novonastalu situaciju. Za divno čudo i ona mi je rekla da ne bi shvatila da se šalim, pošto nigde nema tog prokletog smajlija.

Izvinila sam se

Momentalno sam poslala drugarici koja se naljutila podužu poruku u kojoj sam se izvinila na sto mogućih načina i obećala od sveg srca da ću od sada u svakoj moj poruci otkucati po jednog smajlija.

Zapitala sam se

I tako, sad razmišljam da li je zdrav smisao za humor nestao usled najezde viceva o Čak Norisu ili ga je jednostavno pojela najezda nove tehnologije koja podrazumeva da kada kažeš nešto za šta smatraš da je duhovito moraš da otkucaš i to nasmejano lice koje se sastoji od dve tačke i otvorene zagrade. Ovo pitanje dovelo me je i do drugog pitanja, a to je kako biti duhovit i to pokazati u današnje vreme, kao i do trećeg ko danas zapravo ima zdrav smisao za humor?!

Odgovor

Onda sam shvatila da se ljudi više ne šale kao nekada, da se dogodilo nešto strašno, smisao za humor je nestao. Molim sve koji ovo pročitaju da u sebi smisle neku šalu koja ne podrazumeva bacanje ‚‚hejta‚‚ po drugima, ime Čak Norisa ili rasističke teme vezane za Rome.

Svi stalno govore o ljubavi i ljubavnim problemima. Žale se, sanjare, razmenjuju iskustva. Moram priznati da sam i ja od onih žena koja voli da daje ljubavne savete i da iste prima. Međutim, primetila sam jednu stvar u poslednje vreme. Sve je manje sanjarenja o gospodinu ili gospođi savršenom ili savršenoj, a sve više se priča o ljubomori i prevarama. Nema više usputnih maštanja tipa ‚‚kako bi bilo lepo imati pored sebe nekog za ceo život‚‚, takva razmišljanja su nestala. Na tapetu su samo neverovatni iskazi ostavljenih žena ili ostavljenih muškaraca.

Gde je zapelo?

S obzirom da su ljudi sve manje zadovoljni svojim životima, oni postaju nezadovoljni i drugim ljudima, a naravno prvi u redu su partneri ili partnerke. Svađe koje započinju obično kao vrlo bezazlene, za tili čas postaju seme razdora u ljubavnim odnosima. Obično sve počne od toga što se gubi poverenje, jer ljudi imaju vremena na pretek da razmišljaju gde su i šta rade njihovi voljeni. Zatim, tu je problem i poroka. Sve je više, što žena što muškaraca, koji spas od dosade ili izlaz iz problema pronalaze u alkoholu ili lakim drogama. Naučno je dokazano da su poroci i stres na poslu jedni od najvećih uzročnika razlaza dvoje ljudi. Kod nas se poroci uzgajaju kao najlepše bilje, a činjenica da je stopa nezadovoljnih radnim odnosom sve veća ukazuje na to da je pravo čudo kako dvoje ljudi mogu da ostanu zajedno.

Elem

Kada se ljudi posvađaju, odnosno kada dođe do tačke ključanja, oni pribegavaju nasilničkom ponašanju. Te tako je u Srbiji sve više sigurnih kuća i za jači i za slabiji pol. Mnoga od tih nasilničkih ponašanja, završavaju se smrtnim ishodom. I tu dolazimo do suština. U tim trenucima najčešće upotrebljeno oružje u našoj zemlji je sekira. Malo, malo pa u novinama pročitate kako je suprug/supruga usmrtio svog partnera ovim hladnim oružjem. I tada nema povratka.

Bolje sprečiti, nego lečiti

Moj predlog je da se sve napravljene sekire pokupe iz domaćinstava i da se zabrani njihova prodaja, a da se one počnu izvoziti u ratom zahvaćene zemlje. Pa da se oparimo, a i da privreda počne da cveta. I što bi Anica Dobra u filmu Točkovi rekla: Vodite ljubav, a ne rat!

Gledam ja tako poslednjih nedelja televizor više nego što bi trebalo i što je zdravo. Gledam ja jedan program, pa drugi, pa okrenem treći, pa vratim na prvi, gledam, gledam i ništa mi nije jasno. Ne razumem o čemu se priča, ne znam pola ljudi koji se tu pojavljuju, ne znam koja je poenta određenih emisija, ne znam zašto se političari samo šetkaju po selima i fabrikama u odelima Hugo Bos, ništa ne znam. Ne mogu da shvatim toliku potrebu ljudi da gledaju sve te serije koje su isprekidane reklama koje traju, čini mi se, satima. Ništa ne razumem. Nisam pametna.

Šta se dešava?

Dešava se, opet naglašavam, čini mi se da sam postala glupa za tu hiperprodukciju televizijskog sadržaja. Takođe postala sam glupa i za srpski jezik, pa ne razumem pola reči koje dopiru iz elektronske kutije. Kao da mi je neko isprao mozak ili sam se teleportovala u Honduras i sad jednostavno ništa više ne znam. Čak ni kada okrenem onaj prvi kanal koji se sa ponosom naziva Javni servis ni tamo ništa ne razumem i da me Bog pita zašto kao svaki uzorni građanin plaćam pretplatu za taj program ni na to pitanje ne bih umela da mu odgovorim. Ko su ti ljudi koji donose odluke šta će se emitovati na televizijskom programu, gde su oni rasli, ja stvarno ne znam. Jednostavno ja zbog televizije sve manje znam iako je negde osnovna potreba čoveka koji gleda televizor da sazna neke nove informacije. Zar ne?

Lopovluk

Takođe, pored krađe koja se dešava (plaćanje 500 dinara za Javni servis koji je sve samo ne javni servis – uporedite RTS sa BBC), čelni ljudi samo kradu emisije koje su zanimljive prosečnom Amerikancu. Ili onom Amerikancu koji ima 38 godina živi u kući sa roditeljima i po ceo dan uživa u Mekdonaldsu. Ja to ne razumem i tačka.

Zaključak

S obzirom da se, eto poslednjih dana osećam glupo dok gledam televiziju, moram vam reći da to uopšte i nije tako loše. Mozak na ispašu pa kud koji mili moji, sve dok ne postanem pravi debeli Amerikanac!

Bilo je to pre dve decenije. Mama M mi je prvi put donela kinder jaje. Bio je to trenutak koji dugo nisam mogla da zaboravim. Preukusna čokolada, a unutra još i igračka iz jednog dela. Sreća! Neopisiva, sreća! Čini mi se da danas više ne postoje slatkiši koji mogu da vam izmame toliki osmeh.

Zbog čega je to tako?

Odgovor je vrlo jednostavan, slatkiši su nam preko noći postali dostupni. I dan danas mogu da nabrojim sve poslastice koje sam kao mala jedva čekala da dobijem. Počinjem: kinder jaje, žvazbuka, kamene bombone, žvake u obliku cigareta, žvake na metar, cipiripi (koji uopšte nema ukus kao ovaj danas), smoki flips u velikoj žutoj kesi, čokoladica marke Čiča Gliša čudo od slatkiša… Eh, kad spomenuh tog Glišu, zbog njega sam postala kriminalac sa pet godina. Bilo je to početkom devedesetih ili pred sam kraj osamdesetih. Još uvek su postajale radnje koje su se zvale C Market i Pekabeta. Plate su bile otprilike tri i po maraka, ali nama deci to nije baš mnogo značilo, bar meni nije. Mama M je odvela u prodavnicu i stalno je gunđala kako ničega nema i kako je sve papreno skupo. Baš iz tog razloga, ja sam htela da joj pomognem, pa sam sa rafa gde su čokoladice ćapila jednog Glišu i skembala ga u džep. Po povratku kući ponosno sam ga izvadila iz džepa i krenula da ga otvorim, imala sam osećaj kao da sam ga zaradila. Međutim, prevarila sam se. Mama M me je videla i naterala me je da se u suzama vratim u C Market, da se izvinim tetama koje su tamo radile i vratim Glišu. Bio je to preveliki stres za mene i odlučila sam da se više ne bavim kriminalnim radnjama.

Koja je poenta priče?

Danas deca imaju mnogo veći izbor slatkiša nego što smo mi imali, imaju mobilne telefone i razna čuda tehnike i vrlo verovatno svakog dana uživaju u nekim stranim poslasticama o kojim mi nismo mogli ni da sanjamo. Zato današnja deca kradu tek kad odrastu! Njima je zanimljivije da opljačkaju banku, jer čokolade već imaju.

I kada sam bila mlađa, a i sada oduvek sam maštala da postanem veliki pisac i da tada postanem slavna i bogata, a da se ljudi dive mojoj napisanoj reči. Ne mogu da lažem pa da kažem da nisam nikada probala. Jesam. I to nekoliko puta. Počinjala sam razne priče. Jednu sam razvukla na čak osamdeset strana i dala je mami i drugarici da je pročitaju. Nisu bile baš nešto zadovoljne, a ruku na srce nisam ni ja. Sve mi je bilo bez veze. Svaki put sam u glavi imala sjajnu ideju, uvod, razradu i zaključak, ali kada bih sela ispred belog papira sve mi je to postajalo krajnje glupo. Onda sam se zapitala da li je to moguće?

Šta se zapravo dogodilo?

Kada sam bila dete i čitala Milovana Vitezovića, tada se znalo ko i kako piše knjige. Vremena su se sasvim promenila. Današnje spisateljice, liče na sve osim na spisateljice. Vokabular im se sastoji od nekoliko stotina stranih reči i to je to. Svaka druga napiše po knjigu ili dve u kojoj se obavezno radi o jednoj sponzoruši, momcima sa vrelog asfalta ili grupi poznatih ličnosti i sve one posle toga postanu donekle poznate, ali naravno ne i baš bogate, jer je suma koju izdvojite da biste napisali roman i kasnije ga izdali poprilična. Ja to ne umem. Ili ne želim. Što bi rekao Đorđe BAlašević u svojoj pesmi Slow Motion: Neću da o tom pišem roman kao svaki prosečan grandoman. E pa Đole, neću ni ja!

Zašto se to dešava?

Fotografi kažu da svaki prosečni građanin koji izdvoji malo više para za fotoaparat umisli da je fotograf, smatram da je i u književnosti slična situacija. Svako ko ume da napiše i sklopi prosto proširenu rečenicu postane pisac ili bloger, sasvim je svejedno. Meni se to ni malo ne dopada. Takođe, veliki je problem što se izmišljaju stvari, događaji i ljudi. Svetislav Basara u jednom svom delu kaže da je najbolje pisati u prvom licu i obrađivati situacije koje su vam se dogodile, jer se tako ne udaljavate mnogo od istine. S toga da bi neko napisao dobar roman ne može da šeta markiranu torbu i ne izlazi iz kuće, mora da se kreće među običnim ljudima i skuplja njihova iskustva i razne priče. Takvi ljudi uglavnom sede po kafanama, pa ću ja nastaviti da obilazim ta mesta, sve dok ne uspem da napišem taj roman!

Pripadam onoj generaciji koja je imala tu sreću ili nesreću da odrasta tokom raznih ratova koji su se dešavali u našoj zemlji i regionu. Ipak, iako je bilo dosta žrtava tih godina, ne mogu da grešim dušu i da kažem da mi je žao što sam rasla u takvom jednom okruženju. Imala sam sve. Ne zato što sam bogata, nego što se moja mama M trudila da mi sve omogući, a ja kao i svaka mala razmažena mamina devojčica se trudila da sve to iskoristim. Ne, ako ste pomislili da je ovo hvalospev tipa ‚‚Sve o mojoj majci, hvala ti mama‚‚ nije. Ovo je tekst o događajima koji su uticali da mi postanemo nekakvi ljudi. Kakvi, takvi, ali pre svega nekakvi.

Kako je sve počelo?

Tih devedesetih dok su izbeglice stizale iz Bosne i Hrvatske, a litar benzina koštao kao danas jedan pristojni auto srednje klase, mi smo se igrali žmurke, limun – pomorandže, ledenog čikice, ribice i doktora, trule kobile, arjačkinje barjačkinje i još mnogih drugih dečijih igara koje su podrazumevale da budemo napolju, tj. na ulici.

Šta je to ulica?

Većina dece u današnje vreme, a sa njima i veliki broj mladih roditelja, smatra ulicu najopasnijim mestom od svih mesta na ovoj strašnoj planeti. To je, po njihovom mišljenju, onaj prostor, gde će vas pregaziti auto, izujedati pas lutalica Žuća ili silovati ludi Žika koji po ceo dan šeta gore dole i nešto mrmlja sebi u bradu. Zato ti mladi roditelji, svojoj deci najčešće ne daju da izlaze na ulicu jer je ona poprište raznih zala koje se mogu dogoditi malo nevinoj deci, pa ih zbog toga zatvaraju u zagušljive stanove i daju im da satima vršljaju po internetu.

A šta je zapravo istina?

Ulica je najdivnije mesto na ovoj planeti. Lepše je čak i od Kube… Ma kakve Kube, lepše je i od Holivuda. Tamo vaša deca nauče da budu dobra prema psima lutalicama steknu prave drugare i nauče da ludi Žika nije ludak koji im želi zlo, već osoba ista kao i mi, samo sa posebnim potrebama i sa kojom je vrlo prijatno razgovarati. A na drugoj strani, dok vaša deca koriste internet, mogu videti snimke kako deca njihovog uzrasta ubijaju nedužne životinje, kako se u Avganistanu vojnicima odsecaju glave i kako je to sasvim normalno, seks između dvoje, troje ili više ljudi, a njihova nova najbolja drugarica sa kojom se dopisuju preko Facebooka nema trinaest godina, nego pedeset i tri i onaniše dok čita šta vaše dete piše.

Dragi roditelji, pustite vašu decu napolje, neka osete vazduh, neka se igraju, a ako padnu i raskrvare nogu manje će ih boleti nego kada shavte da su svoje detinstvo straćili piljeći u monitor od računara.

Naše generacije su možda izgubile mogućnost da sa crvenim pasošem putuju po Evropi, ali vi ne dozvolite vašoj deci da izgube ulicu.   

Kada je trebala da se ove godine održi čuvena parada ponosa, zdušno sam bila protiv toga. Nisam od ljudi koji se plaše homoseksualaca, a nisam ni od onih koji misle da je takvo stanje bolest. A opet sam bila protiv toga. Čak sam se ozbiljno ljutila na osobe koje su me ubeđivale da je to poraz zemlje u kojoj živimo. Mislim na činjenicu da i pored toga što su mnogobrojni aktivisti uložili krv, suze i znoj, ovoga puta nisu uspeli da prošetaju svoji dva do tri kilometra.

Zbog čega sam ja bila protiv toga?

E pa ovako… Poznajem mnogo momaka i devojka koji u manjim društvima vrlo jasno ističu svoju sklonost prema istom polu, a onda kada izađu napolje, jednostavno zaborave da ih privlače isti polni organi, stavljaju kravate i oblače štikle i pljuju po onim istim aktivistima koji se srčan bore za prava pedera. Upravo takvi, mali i jadni ljudi često su me kritikovali zbog čega ne želim da se Parada održi. Odgovor je vrlo jasan, zato što od 100% homoseksualaca u našoj zemlji svega 3 i po posto toga dana stvarno izađe na ulicu. Meni je to tada bilo vrlo licemerno i nisam želela ni retorički da učestvujem u takvim stvarima.

Onda se dogodio preokret.

Najednom je postalo vrlo in biti homoseksualac. Ne bitno da li si peder ili lezbijka. Sasvim je svejedno. Postoje primeri gde su muškarci postali lezbijke, a žene pederi. Shvatili su ljudi da do posla vrlo možeš lako stići ako si pripadnik seksualnih manjina, a još ako se boriš jasno i glasno za njihova prava… Ih, pa ti sa na konju, što bi naš narod rekao. I tako prateći trend koji je ne sumnjivo došao sa zapada, naš narod se podelio na aktivne i pasivne homoseksualce. Odjednom bi svi išli na Paradu samo ako bi se ona održavala u nekom velikom poslovnom centru, kakav je recimo Air Port City na Novom Beogradu. I naravno kada bi se homoseksualci prekratili u mlade japije (termin koji smo takođe uveli sa zapada, a koji označava mladog i nadasve uspešnog čoveka). Nekada su se poslovi u našoj zemlji dobijali na vrlo pošten način, preko porodičnih i partijskih veza. Sada toga više nema, nego isključivo preko kreveta u koji ćete leći sa osobom istog pola. Tada je sasvim okej biti gej!

Postoji samo još jedan problem.

Dok sam i ja razmišljala o tome da podmetnem onu stvar, jer što bi moja baba D rekla nije ona sapun pa da se potroši, sinula mi je ideja. Zašto da stvarno radimo takve stvari i kompromitujemo sebe. Jednostavnije je početi lagati u vezi sa svojim seksualnim opredeljenjem i izmisliti kako tamo negde na primer u Londonu imamo dečka/devojku koji nam jako nedostaju. Tada dolazi do problema. Dobijete otkaz jer stvarno nećete da podmetnete svoje dupe ili ono što se ne troši i pretpostavljeni počinje da vas kinji, vrlo jasno i glasno vam prebacujući onu vašu/vašeg iz Londona. Vi obećate da ćete raskinuti i podmetnuti šta god da treba kako bi ste sačuvali vaš posao, ali onda vaš top menadžer homoseksualac koji je u svojoj biti vrlo sujetan ne želi ni da čuje za vas i počinje da vrši mobing nad vama za koji ne možete da ga tužite, jer ne postoje čvrsti dokazi i jedino što vam preostaje da date otkaz i zauvek ostanete obeleženi kao peder/lezbijka. Pa vi vidite šta vam je činiti.

Da, sasvim je okej biti gej.

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.